Ivan Lovrenović

Ne mogu da pišem znači ne mogu da živim. Provodim dane. Sve oko mene razliva se u neuhvatljivost osećanja praznine. Svaka beznačajnosti ovog sveta pritiska me do živca života i što je poraznije svaku od njih doživim dovoljno tragično da iznova potrese moj svet. Da li je to slabost ili hrabrost? Misao grize, rane ne zarastaju. Otkud nezagasiva želja za vedrinom i dobrotom, pisanjem i stvaralaštvom, otkud obilje ljubavi, kad sve to pokriva nepregledna sveta tuga koja ne prestaje? Život na klackalici, nemoguće jedinstvo suprotnosti, zatišje i burnost. Pogođen nizom tragičnih beznačajnosti, zamora i padova shvatam da Emil Cioran ne preteruje kada kaže da je egzistencija jednaka torturi. Ostaje ljubav i obilje tuge, njihova isprepletanost i trajni nemir. Ništa ne mogu i ništa ne umem, da parafraziram Rastka Petrovića, osim da budem hrabro sentimentalan do smrti. Jedina tačka koja nepomično stoji ispred mene – i ispred svakog od nas – jeste smrt. Izvesnost prolaznosti, u tome je suština metafizičke određenosti svega živog; sve je neizvesno u prolaznosti, osim nadolazeće smrti. Iako na prvi pogled deluje sumorno, ima u toj spoznaji melanholične sreće; naime pred time da jesmo smrtni postajemo svesni da bol nepripadanja nije večna, premda se pred čovekom otvara kao neprolazna bol žalovanja.

Pisanje je nemir, is-korak, odskok ka ljudskom ništavilu, praznini bivstvovanja. Pisanje je, dakle, samoća u nesavršenosti postojanja. Zavodljiva patnja. Čitanje i pisanje ne podstiču ravnotežu. Naprotiv, svaki susret sa tekstom, čitanje i promišljanje iz duhovnog horizonta parča čoveka na njegovim slabim mestima. Nema ravnoteže, sve je muka, beznađe i pustoš, melanholija. Neprekidno kidanje. Ne teže uzalud budisti ničemu kao svemu, odnosno dostizanju stanja harmonije preko iskustva patnje. Pišem jer čitam ono što duboko zaseca moje postojanje. Kafka je smatrao da treba čitati samo knjige koje ujedaju i bodu. U njegovom pismu Oskaru Pollaku stoji: ,,Trebaju nam knjige koje na nas deluju poput nesreće, koja nas jako boli, kao smrt nekoga koga smo voleli više od samih sebe, i da nas proteraju u šume, daleko od čovečanstva, poput samoubistva, knjiga bi morala biti sekira za zamrznuto more u nama.“ Bol je rana zasečena preduboko. U početku krvari, kasnije krv stane. Ožiljak trajno ostaje kao znak. Pisati se može jedino sa tim ožiljkom koji se skriva pod teretom života jer svaki je dan nova bol, teskoba postojanja.

Ne mogu da pišem, izreći to, znači priznati vlastitu slabost, time i smrtnost. Koliko je samo apsurdna spoznaja da egzistencijalno osećanje praznine života, osećanje koje čoveka zahvata u dubini njegovog bića, pokraj srca, u duši, može nestati tek fizičkim zalaskom života – smrću. Otuda u čoveku duhovna potreba samospoznaje, neprekidna potraga za večnim i lepim. Svi trzaji patnje i bolovanja iskre prikrivenu fluidnost čovekovog bića koja se napaja na izvoru nežnosti. Previše je grubosti i tužno je da se čovekov život svodi na odbranu od nasilja, odbačenosti i samoće. Svaki drugi je odbačeni drugi, ispražnjen od osećanja suštine, prazan drugi.

Pisanje je mogućnost preživljavanja. Pisanje je uvek borba – obrisati ili objaviti – ali borba u kojoj se iskri duh i razvejava smisao. Kad ne bi bilo pisanja, siguran sam, svet bi za mene bio tek stecište običnosti, jedan uzaludan napor. Uz pisanje i čitanje svet mi nije samo širi i dinamičniji, nego pre svega otvoreniji za drugost, nežnost i ljubav. Čak i zgužvani papir napisanog svedoči o nemiru bića da pronađe reč, to je dokaz da moj život ne prolazi uzaludno. Nemogućnost pisanja podstiče nemir nadolazeće reči, nadu da ću jednom, pre nego što odem, možda ipak reći sve, ili bar osvetliti krhotine neizgovorenog i nenapisanog. Da postojim još jedan dan, bio bi to dan u kome ću pokušati da pišem, bio bi to dan bola zbog praznine papira i sreće zbog toga što život ipak osećam u vrtlogu nemira, kao nezalaznu mogućnost da se razlije u beskonačnost (jedne) skrivene dubine bića.

Pisanje i čitanje prate jedno drugo, dopunjuju se. Svaki put kada čitam u meni se javi teško objašnjivo unutrašnje ushićenje koje navodi na pisanje. Pritom je važno istrajati, uprkos nemiru, teskobi ili porivu za odustajanjem. Zapravo je taj poriv za odustajanjem, nekada ispoljen kao neopisiva želja da sve obrišem i više nikada ništa ne napišem, možda i dokaz da još uvek osećam i svedočim živo pisanje. Nemir i nezadovoljstvo čine pisanje boljim, otvorenijim, življim. I svaka reč je izraz pomenutog ushićenja, to je nalet jedne nepregledne otvorenosti, zbrke koja rečenicom dobija oblik i smisao. Zato je važno i potrebno, u vremenu sveopše tiranije sreće, izreći svoju slabost, svoje posustajanje, nemoć, dati tako nekom drugom pokriće da njegovo nepisanje nije kraj pisanja, nego tek potraga, sabiranje onog vrednog u sebi i oko sebe. Život u nemiru potrage – to je naličje stvaralaštva. Na pitanje: ,,Zašto je smrt prva mirna noć?” Alain Delon u ulozi melanholičnog profesora poezije u filmu La prima notte di quiete (1972) odgovara: ,,Jer se napokon spava bez snova”. Dok jesmo, stvaramo u nemiru i ushićenju. Haluciniramo i sanjamo. Jedina je prava garancija stvaralaštva ostati u nemiru, opsesiji, otvorenosti i ushićenju. Ne mogu da pišem. U tome – ne mogu – ima nešto od unutrašnjeg stanja koje nije osećanje krajnje ravnodušnosti, koliko jedna nepregledna praznina, nedostatak uporišta, neizdrživ grč. Ne mogu da pišem, ali ću jednom (opet) moći. Jer pisanje ranjava trajno, bez mogućnosti izlečenja, uz stalnu slutnju nadolazećeg pisanja, nove reči. Da nema nade da ću jednom napisati – mogu da pišem – sve bi prekrila praznina velikog ništa. U trenutku dok pišem o nemogućnosti da pišem prisećam se Marguerite Duras, njene potrage za “golim pisanjem”, ali i rečenice koja nagoveštava da je ovo – ne mogu da pišem – egzistencijalni potres koji je pitanje života i(li) smrti. Meni pisanje, piše Duras, nije pomoglo da živim, pisanje mi je pomoglo da ne umrem.