Stevan Tontić: DVIJE PJESME
ОНИЈЕМИО ПА ПРОПЈЕВАО
Био сам без гласа, жив утуљен,
Нисам могао тих безумних дана
Ни да говорим а камоли пјевам
Међ лешевима суграђана.
Да прочистим грло почех да пијем,
Глас се трудио да изађе из мене,
Али се никако није чуо,
Остајах и даље нијем.
Био сам скроз онијемио,
Осјећао да сам и сáм убијен,
Прелазећ међу успомене.
А онда је наједном мој глас
Шикнуо из проломљеног грла
И стао пјеват независно од мене
По некој вишој заповијести.
Ни данас не знам која га је,
Ако не велика љубавна сила,
Успјела да из смрти прене,
И на прави пут изведе.
А сад ми се већ причињава
Да моја пјесма продире
У глуве уши васељене.
ДРАГА МЕ ДИЗАЛА ИЗ СМРТИ САМЕ
За С.
Жал моје драге стизаше до мене,
Потресао ме, замрлог, до сржи.
И мада већ прелазих међу сјене,
Дах мог живота њена љубав држи.
Молитвом ме је дизала из таме,
Звук мог имена усном миловала
Зовућ да устанем из смрти саме.
А кад устадох, бјеше је завела
Мелодија мога васкрслог гласа
Те запјевасмо тог јутра удвоје -
Ваздух се с нама живо заталаса.
Рекох: моја си душа, сунце моје,
Тебе ће све моје пјесме да славе
Док ми пјевајућ уста не поплаве.
(Из рукописне збирке Опсада мога Ја која би требало да изађе ове године у издавачкој кући Архипелаг у Београду.)