Стеван Тонтић: КАД БУДЕМ ОДЛАЗИО
Tri su godine u februaru prošle otkako je otišao Stevan Tontić (1946 - 2022). Nikada nitko na našem jeziku poeziju nije pisao kao što je pisao, hulio i posvećivao, Stevan Tontić.
КАД БУДЕМ ОДЛАЗИО
Кад будем одлазио бићу обасјан,
Запљуснуће ме обилна свјетлост у којој се жив
Никад нисам окупао,
Мада ми се у сну, у освит великих празника,
Свечано обећавала.
И бићу наједном (противно свим очекивањима)
Пренеражен милошћу постојања
У којем сам могао да учествујем
Без ичијих препорука, утврђених заслуга,
Пренумерантских повластица.
Кад будем одлазио помислићу
(Не зову ме узалуд Христовом лудом)
Можда баш у посљедњим, непролазним тренуцима,
Да су они који су ме мучили и понижавали
Вјеровали да ми чине добро
И да је извјесна количина добра тако стварно и ушла
У мој чудесни, мада би се слободно могло рећи
И грозоморни живот.
Кад будем одлазио сјетићу се и оних
Који су у више наврата пуцали на мене
И редовно промашивали.
Махнућу им као својим злосрећним доброчинитељима
Који нису били дорасли ни таквом,
Најобичнијем задатку.
Прије но што одем захвалићу Господу
(Без обзира шта се о њему по кулоарима прича)
Што ме је излагао најтежим искушењима,
Невиђеним страхотама, али и дивотама боравка
Међ убицама и живим свецима.
А захвалићу и самом Сатани
Што је свесрдно и без награде сарађивао
На промашеном пројекту моје судбине,
Који сам ипак изгурао до краја,
До овако срећног свршетка.
(Из књиге Стеван Тонтић, ХРИСТОВА ЛУДА, Београд, Архипелаг 2017.)