Ivan Lovrenović

Laudatio Miljenku Jergoviću, dobitniku Međunarodne nagrade za književnost „Aleksandar Tišma“ za 2026. godinu

Nema spora: Miljenko Jergović spada u međunarodno najpriznatije savremene autore bivše Jugoslavije. Rođen je 1966. u Sarajevu, a od 1993. živi u Zagrebu. Njegov opus obuhvata preko pedeset knjiga: kratkih priča, romana, pesama i eseja. Povrh toga, reportaža i nebrojeno mnogo kolumni. Dugačak je spisak prevoda njegovih dela, kao i onaj njegovih nagrada. Želela bih da pomenem samo tri: Nagradu za mir Erih Marija Remark (1995), Počasnu nagradu austrijskih knjižara za toleranciju u mišljenju i delanju (2022) i Lajpcišku književnu nagradu za evropsko razumevanje (2026). Mir, tolerancija, razumevanje: tri pojma koji karakterišu Jergovićevo delo i suštinski definišu autorov stav.

Ipak, više njegovih knjiga bavi se ratom. Počevši od impresivne zbirke priča „Sarajevski Marlboro“ iz 1994. pa sve do 2022. godine objavljenog naslova „Trojica za Kartal. Sarajevski Marlboro remastered“. Međutim, rat je ovde pre okvir unutar kojeg se odigravaju priče nego što je njihova tema i njihov sadržaj. Jergović ne prikazuje eksplicitno nasilje i ratne strahote, brutalne pucnjave i žrtve u krvi do kolena. On na videlo iznosi zlo koje se krije u čoveku, unutar ljudske psihe, ono koje se zrcali u svakodnevnim detaljima koji iznenada zadobijaju simboličko značenje. Smrznuti kaktus, ostavljen veš koji se suši, dva napuštena kofera… postaju šifre za smrt i prolaznost.

U priči „Komšija Pašić“, autor opisuje kako predusretljiva, ljubazna osoba jednog dana postaje major u uniformi, komandant koji naređuje masakre. Kako je moguće da se to desi? Kako je moguće da dvoje ljudi koji čitaju iste stripove odjednom postanu neprijatelji? Upravo je to ono što zaokuplja Jergovića. Njega zanimaju kontradiktornosti ljudske prirode, istovremenost ljubavi i mržnje, ideološko slepilo i volja za preživljavanjem. To nema mnogo veze sa razumom, ali zato ima sa iskonskim instinktima i oportunizmom.

Jergović je sjajan poznavalac ljudske psihe. Poseduje izvanredan dar zapažanja i umeće da preciznim potezima oslika karaktere i živopisno prikaže međuljudske odnose. Taj talenat demonstrira u veličanstvenim porodičnim romanima kao što su „Dvori od oraha“ (2003) ili „Rod“ (2013). U „Rodu“, on na preko hiljadu stranica iznosi razgranatu porodičnu istoriju svoje majke, koja se proteže preko pola Evrope. Pritom vešto kombinuje činjenice i fikciju –  metod koji koristi i u drugim romanima. Na primer, u romanu „Ruta Tanenbaum“ (2006), koji fikcionalizuje sudbinu Lee Dojč, hrvatske dečije zvezde koju su ubile ustaše. Jergović pritom prikazuje „panoramu straha“ u Hrvatskoj između 1920. i 1943. godine i pokazuje kako se ljudi ponašaju u istorijskim kontekstima: kao konformisti, kao počinioci ili kao žrtve. Bavi se krivicom i pokajanjem, bekstvom i izgnanstvom, potragom za individualnim identitetom u smutnim vremenima. I iznova i iznova: pitanjem šta je –ili šta bi to mogla biti – domovina. Možda pripadanje kroz nepripadanje?

Ovo pitanje postavljaju neki od protagonista romana „Buick Rivera“ (2002) čija se radnja odigrava u Americi, koji čeznu za svojom starom „jugoslovenskom“ domovinom. No, to pitanje sebi postavlja i sam autor, Miljenko Jergović, kada u knjizi „Sarajevo, plan grada“ sastavlja spisak naziva ulica svog rodnog grada, nadajući se da će se na taj način približiti njemu i njegovim stanovnicima.

Sve je pokušaj približavanja, moglo bi se reći za Jergovićev obimni opus. Jer konačnih odgovora nema.

Međutim, Jergovića to ne sprečava da se novinarski uključi u dnevnopolitičke debate i da u visprenim kolumnama iznese svoj stav. On to čini iz osećaja odgovornosti – kao pisac i kao građanin – svesno prihvatajući konfrontacije koje to povlači. Fašističke, rasističke i ultranacionalističke tendencije ne smeju se tolerisati. Za njih nema razumevanja. Jergović ima istančan osećaj za naznake jezičko-ideoloških zastranjenja i na njih reaguje oštrom kritikom.

Sam se prema jeziku ophodi sa najvećom pažnjom. Poigrava se njegovim bogatim registrom krećući se između poetičnog i svedenog, lakonskog i satiričnog, nežnog i sarkastičnog. Jedino nikada nije ciničan. Naprotiv, majstor je dijaloga i napetog pripovedanja. Zbog njegovog umeća, dive mu se mnoge – i mlađe – kolege-pisci poput Saše Stanišića ili Barbi Marković.

Opus Miljenka Jergovića pratim od njegovih početaka, još od „Sarajevskog Marlbora“. Duboko ganuta, napisala sam za „Noje ciriher cajtung“ recenziju ove zbirke kratkih priča. Posebno mi se dojmilo što u njoj nema senzacionalizma i preterane sentimentalnosti. Kao ni traga mržnje. Isto važi i za knjigu „Trojica za Kartal. Sarajevski Marlboro remastered“, objavljenu 28 godina kasnije. Ona, uzgred, ima istu strukturu: počinje prologom („Nezaobilazan detalj u biografiji“), nakon čega sledi 27 priča grupisanih pod naslovom „Rekonstrukcija događaja“. Fraza „Rekonstrukcija događaja“ odmah privlači pažnju: Nije li pisanje, po svojoj suštini, uvek pokušaj rekonstrukcije događaja? Ipak, Jergović u ovoj knjizi ne ponavlja nijednu od ranijih priča, niti ih pak menja. Možda je iz sećanja iskopao nove priče ili ih je možda izmislio. Bilo kako bilo, one diraju. Autor svojim likovima dopušta da razgovaraju tako živo da imate osećaj da ih neposredno slušate. I vidite ih: na primer, sestru Justu, koja se nije plašila ni metaka ni granata. Kada na kraju bude teško ranjena i padne u komu, ona poput duha kruži ulicama Sarajeva. Ispred kina „Dubrovnik“ susreće Boga, koji, pored izloga, sedi na tlu „onako sitan i poguren, nalik Židovu iz Singerovih romana“. „Uskoro ću ostati sam, reče, i oči mu se napuniše suzama.“ No, časna sestra Justa, katolička redovnica, biva sahranjena u zajedničkoj grobnici svog reda na groblju Svetog Josipa. U ovoj priči, Jergović poseže za onim metafizičkim, ali bez ikakve patetike, jer njegov Bog zavređuje sažaljenje, baš kao i njegova stvorenja.

Jergovićevo srce uvek kuca za slabe, siromašne i ranjive. On se uvek zalaže za čovečanstvo koje se opire kategorizovanju. Sa skepticizmom gleda na svaki oblik heroizma. Čak i na njegova obeležja: spomenike, zastave, počasti. Za njega, istoriju čine male priče – one koje otkrivaju sva kontradiktorna lica ljudskog roda.

Miljenko Jergović će svoj veliki književni univerzum zasigurno proširiti još mnogim pričama, jer su čovek i ljudski život neiscrpni. A deluje da su neiscrpne i Jergovićeva stvaralačka moć i imaginacija. U svakom slučaju, od sveg srca čestitam našem laureatu, uverena da bi nam se u tome rado pridružio i Aleksandar Tišma. Čestitke, dragi Miljenko!