Jan Wagner, ŠEST PJESAMA
Јан Вагнер, ШЕСТ ПЈЕСАМА
герикеов врабац*
„...драгоцјеније од злата, чисто од сваког
постајања и пролажења...“
- Ото фон Герике –
шта је то, невидљиво а ипак тако моћно
да му никаква снага не одоли? круг
грађана около мајстора герикеа
и његове конструкције: вакуум-пумпе,
која на три ноге стрчи у собу,
савршена и с опсценом грацијом
mantis religiosa. сјај месинга,
стакло кугле као реципијент: овдје сједи
врабац који је као шпиритусни пламен
почео да се повија – ваздух, који
је све тјешњи. пред прозором зрију
џанарике, зуји топлота, расте
трава на руинама. на зиду
бакрорез старог магдебурга.
незбуњивост часовника с клатном,
диоптер, педометар, астролаб;
глобус на столу, гдје је управо
леђно пераје новог зеланда просјекло
пацифик, и као из даљине
отегнуто касање коњских кола.
„овај мртви врабац“, шапуће неко,
„још ће кроз празно небо да лети.“
*Ото фон Герике (1602 – 1686), њемачки физичар и инжењер, први је демонстрирао вакуум и вршио експерименте са вакуумом у спојеним бакарним полулоптама (куглама) и спољним притиском ваздуха на њих. (Прев.)
сен-жист
„To the like effect, or still more plainly, spake young
Saint-Just, the black-haired, mild-toned youth.“
- Thomas Carlyle, The French Revolution, Vol. III –
„истинска срећа: помагати несрећнима“.
реченица од моје руке. с идеалима,
мој пријатељу, међ људима си тако усамљен
као сјекира у шуми.
грађанин прудон створио је један
мој портрет. моје лице на њему
тако фино и транспарентно – готово се види
зид иза њега.
национална скупштина и пулт који
ишчекује своје говорнике: једна погрешна ријеч,
један сувишан глас само, и аплауз се сручи
попут гиљотине.
штертебекер*
„Ја сам девети, лоше мјесто.
Али он још трчи.“
- Гинтер Ајх -
још он трчи, глава мотри на тијело
при његовом тетурању напријед. али гдје
је он, он сам? у тим посљедњим погледима
из корпе овамо или у слијепим корацима?
ја сам девети а октобар је;
хладноћа и конопљано уже сијеку дубље
у месо. клечимо, поредани, над нама
облаци у тупферима од бјелила, као да
се тамо горе перад черупа – попут жена
пред празнике. отац који је блиједим шакама
држао обујмљену држалицу, и сјекира блистава
што је жмиркала на свјетлу. док кокош је крвава
трчала, лепршајући, тражећ свој пут из стиске
измеђ два свијета, мимо наше дјечје вриске.
*Störtebeker је био вођа пирата у Балтичком мору. Погубљен је 1402. са својом дружином. Легенда казује да је, по његовој посљедњој жељи, његово тијело – тек што му је одрубљена глава – протрчало поред једанаесторице другова, постројених на губилишту, који су стога требало да буду помиловани. (Прев.)
кројач из улма*
за Ролфа Хуса
краљ бјеше давно отишао, принчевима
досадно у кочијама, чуо сам: шапат
се бјеше претворио у грају, усред тиске
ка граду, ка крчми. пси по зидовима
пишају, на калдрми орахове љуске,
а ту и тамо пред њима гоњена капа
на мноштву, капа једне даме, црвена
као котва. ријека, чамац: могло
се помислит да су мушкарци склањали
само мреже и вршке или се из бајерна
овамо довезло, да би се нешто потопило,
као џак неки с мачићима малим.
*кројач из Улма Албрехт Лудвиг Берблингер (1770 – 1829), био је изумитељ и пионир у летењу, поставши јунаком више књижевних и умјетничких дјела. (Прев.)
историје: онесил*
- Херодот, V, 114 -
ту горе, лобања врх градске капије,
која почне да зуји чим се прво свјетло
јави, с изразом што још лако збуњује
тамо гдје се лице налазило.
иза тога се ради: префињени
механизам роја у костуру лобање,
златни зупчаници пчелињи
који захватају један у други. гераније
и лале, дивљи мак с гладиолама –
комад по комад све се у волшебну
корпу враћа док се у дупљама
пчелиње очи колутат не почну.
младима је то свеједно
како је он, просјаком ил краљем називан,
чим се преко цигле топло осунчане
горе испењу, мед, то медно,
које он себи измисли, за руке лијепи.
пчелињи плес, епитаф прави.
имаше скоро једну земљу док жив би.
сад цијела му држава живи у глави.
*Пошто је, према Херодоту, држао град Аматус под опсадом, мртвом су Онесилу (5. в. п. н. е) бранитељи тога града на Кипру одсјекли главу и извјесили је изнад градске капије. Касније се у шупљу лобању уселио рој пчела и напунио је саћем с медом. (Прев.)
мисионарска станица
патер фернандо окончао је велики петак
у једном казану
и ноге су отицале у колосалном несразмјеру
патеру себастијану
док се чинило да сједи на врећама брашна.
најзад, да кажем за патера хуана,
нестао је у шуми,
пјевајући једног дана.
што се мене тиче: гајим своје руже,
звоним хладним, заглушним
звоном, које у торњу виси попут капи
у некој гуши,
студирам књиге, чија плијесан читава
поглавља спаја,
док једна ара кашљући не полети
кад се од честара одваја.
дјеца, њихови безимени плодови
и црвени вијенци од чочо-сјемења.
ноћу ме у мојој соби
носи аветиња
мреже комараца у свом блиједом
трбуху посред тмине;
пламсањем електиричне јегуље у ријеци
шкиљава ми лампа сине.
ниједног гласа, кад се у селу појавим
у сјенци мантије,
ничег што се миче. ујутро сам мислио,
мирише на снијег.
Превод с њемачког и биљешка: Стеван Тонтић
Јан Вагнер (Jan Wagner) рођен је 1971. у Хамбургу, живи у Берлину. Пјесник, писац „узгредне прозе“, есејист, преводилац с енглеског, уредник. Објавио је шест пјесничких збирки, неколико прозних и есејистичких књига, а с једним је коаутором недавно објавио опсежну антологију младе европске поезије. Добио је више угледних књижевних награда, међу њима и Хелдерлинове награда града Тибингена, награде Лајпцишког сајма књиге те Бихнерове награде. Преведене пјесме су из књиге његових изабраних пјесама Аутопортрет с ројем пчела која ускоро излази код новосадско-зрењанинског издавача Агора.