Jovica Aćin: MREŽE
Nikolu Radulovića sam upoznao pre nekoliko godina na promociji novog izdanja mojih Gatanja po pepelu. Bio je završio italijanski jezik. A onda sam ga onomad sreo na ulici. Bio je, kaže, u Napulju. Tamo je radio kao tumač za srpski i engleski jezik.
„Kome tamo treba srpski?“ pitao sam ga.
„Nemaš pojma. Ima tamo naših propalica na stotine, pa sam najviše i zarađivao na policijskim saslušanjima.“
„Eto, ko bi rekao“, kažem, praveći se mutav kad je reč o takvim stvarima. Nadao sam se da će mi ispričati neki slučaj s kojim se sreo i koji vredi zapamtiti. I ne samo jedan, ispričao mi je on pet-šest. Ali ja ću se sad zadržati na sledećem. Prenosim ga doslovno, onako kako sam snimio Nikoline reči.
Nikad nisam osetio toliki strah –
govori Nikola –
kao kad sam slušao ispovest riđokose dvadesetpetogodišnje Amerikanke. Njena priča nije dugo trajala, ali meni se činilo da traje večnost. Pošto sam je spasao u policiji, prevodeći u njenu korist tako što sam, a imajući već dovoljno iskustva kao tumač sa policiotima i njihovim očekivanjima, dometao njenim rečima svoje reči za koje sam znao da će delovati na istražitelja koji ju je saslušavao, nas dvoje smo skupa izišli na ulicu. Govorila mi je o gluposti dok smo silazili ka obali Svete Lucije. Blenuo sam u nju. Onda mi je neočekivano ispričala o tome kako je kao dete bila rob u pedofilskoj mreži. Imala je šest godina kad je bila uvedena u tu sadističku i mazohističku mrežu koju su poglavito sačinjavali bogataši, među kojima je bilo industrijalaca, bankara, vlasnika velikih trgovinskih lanaca i političara. Ministri i pripadnici elite. Bilo je povremeno tu članova i iz evropskih, južnoazijskih i bliskoistočnih kraljevskih porodica. Kasnije je mnoge od njih viđala na novinskim fotografijama i u televizijskim emisijama. Za nju su plaćali njenoj majci. Majka ju je svakog vikenda vodila u Kuću lutaka. Tako je nazivan golemi zamak u kojoj su se odigravale orgije. Nikome nije smela o tome da govori. Majka joj je pretila da će je izbosti nožem ako bude govorila. Tokom nedelje bi išla u školu, iako nije bila u stanju da uči. I niko na nju nije u školi obraćao pažnju osim kad su joj se, zbog njene navodne tupavosti, drugi učenici smejali zajedno sa nastavnicima. U školi je pretežno ćutala, ne uspevajući da se na bilo šta usredsredi. Najpre je morala, vezana lancem za metalnu ogrlicu oko vrata, da jede ljudski izmet. Ubrzo su počeli da je svakojako seksualno iskorišćavaju. Nazivali su je kurvicom. Nisu imali ni najmanje samilosti prema njoj, kao ni prema ostalim devojčicama i dečacima koji su bili oteti ili prodani. Na orgijama je bila ponižavana i zlostavljana. Još su joj ožiljci po celom telu. Izranjavana je šilom i nožem. Pokazuje opekotine od opušaka po nadlanicama. Stariji ljudi su bili obučeni kao hipici ili u sportskim dresovima. Nije bilo časa kad nije bila silovana. Ponekad su je silovali po dvojica ili trojica. Kad je imala dvanaest godina, odlučeno je da bude ubijena. Čak je i ona to poželela. Htela je da to samo bude brzo. Razapeli su je na specijalnom stolu i mučitelj, maskiran kao mesar sa noževima, makazama za meso i kosti i satarom, spremao se da počne na njoj svoj kasapski zadatak. U prostoriji je bilo dvanaestak članova mreže. Tad se jedan od njih, mlađi, koji se dotle na sva usta smejao, i u koga se ona zagledala, hvatajući mu pogled, valjda sažalio i izjavio da bi on da je kupi. Pregovarao je sa bosom mreže. Najzad su se dogovorili da kupoprodaja ne bude novčana nego da u javnosti mladić idućih deset godina služi bosa kao njegov agent za public relations. Tako je bila izbavljena tik pre nego što će biti istranžirana poput jagnjeta ili ćurke. Mladić ju je sutradan pustio na slobodu, a njenoj majci je zapretio smrću za koju će se on lično pobrinuti ako je opet bude prodavala. Kad je napunila petnaest godina pobegla je od majke i od tada se sama snalazi po svetu. „I sad još da se vraćam tamo!? Nikad više. Never more.“ U ovom gradu se nekako oseća najbolje. Koliko god da se smatra opasnim gradom, gangsteri, vulkan, oseća se bezbednom.
„Treba da znaš“, rekla mi je, „da takvih mreža ima posvuda po svetu. I ovde u Evropi možda ponajviše. Čitala sam, recimo, pre nekoliko godina, o takvoj pedofilskoj mreži u Belgiji, koju je vodio ministar u belgijskoj vladi. O tome je pisala Aneke Lukas, koja je bila jedna od preživelih žrtava, sa sudbinom sličnoj mojoj.“
Ne sumnjam da postoje i u Srbiji. I u Italiji. Svakako u svim zemljama koje se robljem snabdevaju iz Severne i subsaharske Afrike, kao i iz Istočne Evrope. Žrtve se nalaze i među stranim radnicima, među konobaricama, u barovima, na farmama voća i povrća, nalaze ih, osim profesionalnih podvodača, takozvani specijalisti za krađu dece i devojaka. Naročito su Romi bogat izvor tog živog mesa, ali ga ima i iz belgijskih predgrađa i sela, kao i iz francuskih, španskih, razume se i italijanskih, te nemačkih i austrijskih. Niko nije izuzet. U Srbiji je nedavno, upravo pre nego što sam zauvek odmaglio iz zemlje, uspela da iz gospodske kuće pobegne mlada Filipinka koja je radila kao kućna pomoćnica. Obavljala je sve po kući, masirala ukućane, muškarce seksualno opsluživala, podjednako mlađe i starije, ustupana je uglednim gostima ako bi je ovi poželeli, nije joj bilo dozvoljeno da napušta kuću, oduzet joj je pasoš, crnčila je osamnaest časova svakodnevno, i to usred Beograda. U „moćnoj i bogatoj“ porodici. Između ostalog, radna dužnost joj je bila da bude surogat-majka čije nerođeno čedo je namenjeno porodičnim kumovima. Ta ropkinja je naposletku završila u srpskom zatvoru, jer nije imala dozvolu za rad, a nikome u porodici kojoj je služila kao da je u kazamatu nije falila ni dlaka s glave. U visokim tužilačkim i sudskim krugovima se jednodušno smatra da je ta samo naoko nevina i bezmerno iskorišćavana devojčica iz daleke nedođije zapravo zavela čestitu i radnu srpsku porodicu do poslednjeg njenog člana i da će morati, čim se porodi, da je osude na lomaču. Kao i svaka naša veštica biće javno spaljena na Trgu Republike.
Ja tome neću prisustvovati – završi Nikola tu priču –
odlazim odavde, nadam se zauvek.