Ivan Lovrenović

Емил Запара закупио је свог личног приповедача. То је остарели бескућник који себе сматра испосником. Емил га је прозвао Ведогоња. И тако, док шетају улицама Ведогоња му прича. Заузврат Емил га храни и поји.

Тог дана Емилов улични приповедач поверио је необичну ствар свом послодавцу. Причао му је о уклетим кућама у Београду. Ноћивао је повремено у њима. Још и данас у оној у Крунској улици има скривену своју асуру. Чак и без тих уклетих кућа, он живи међу духовима, где год био, шта год чинио. Прате га. Појављују му се у сну или му не допуштају да усне. То су духови оних који од њега траже правду. Насељавају целу земљу и велики део Балкана. Очекују од њега да се огласи и да злочинци који су их побили једном буду обелодањени и осуђени. Не спомиње их он Емилу. Каже само духови, а и то каже тешка срца. Не спомиње Емилу да зна чији су то духови. Не спомиње ни да су му блиски. Чак их и призива. Тражи од њих да га муче. Зар и он сам није сад дух, њихов сабрат? Заслужио је сваку муку на коју могу да га ставе. Не говори никоме о њима. Где год да заспи, у који год ћошак да се завуче, свако место му је уклето место. Уклето за њега значи и свето место. Зато говори о Месији кога му је раније већ спомињао кад су били код Цркве Свете Марије. Док тумарају, а Емил се нада да старац само узгред говори о уклетим кућама, јер га од њих хвата страх.

„Овде је некад боравио Месија“, почео је старац, и показа на оронулу двоспратницу недалеко од храма и самостана Светог Анте Падованског. Можда није показао ту кућу, али је несумњиво њу спомињао поводом Месије. Да, колико сутрадан Емил се неће тачно сећати да ли је то кућа код фрањевачке цркве, коју је саградио словеначки архитекта и чији звоник се диже пут неба у виду усправног црвеног ваљка, поред кога су још два нижа богослужбена и стамбена ваљка, различитог пречника, али у истој боји црвених опека, или је старац ипак показао на пропалу вилу у Крунској улици. Које год од та два здања да је било Месијино станиште, кућа не да је била оронула него није недостајало много па да јој се два последња зида потпуно сруше. Без крова. Кроз изваљене прозоре поглед је откривао коров који је бујао. Папрат, врес, коприва, шибље зове. Кућа као да није била од камена и опека него од дасака које су се расточиле и распадале. Само остаци зидова обрасли маховином. Од степеништа постоје само рукохвати од зарђалог гвожђа. Видљиве су и поломљене цеви од кућног грејања. Распали ковчези у којима мора да је једном чувана постељина за кревете којих више нема. Тешко да би се за ту кућу и могло рећи да је кућа. Она је призор катастрофе света у маломе. А усред тих остатака још се назире сенка онога ко је ту становао.

О Месији се непрекидно говори у оквиру богословије. Он је Божија рука која ће спасти свет, извести нас из мрака. Можда хоће, можда неће. Његов долазак је предвиђен за крај времена, али наилазимо на непоколебљиве тврдње да ће Месија доћи не онда кад га очекујемо него дан касније. Али треба престати да о Месији мислимо на богословски начин. Ако је, рецимо, Исус Христос био Месија, био је то само зато што је био човек као и сви ми. Није Месија Божији избор него човеков. У чему је сврха света? Ни у чему. Напросто не постоји нити је икад постојала. Измишљена је за оправдање историје. А историја баш никаквог оправдања нема. Месију смо изабрали да би хаос изгледало да има смисао, а којем онда можемо да стремимо као највишем циљу живота и трајања. Месија је наша слабост. Он је данас ова кућа од које ништа није остало.

Како то да је Месија изабрао да борави у овом граду? То би свако могао да се запита. Па зато што нема места у свету у којем он није боравио. Нема живог бића које га није срело, мада тога, истина је, није увек свесно. Само неколицина је било у прилици да знају са ким су се видели. Знали су да су срели Месију. Месија је био у њима. Свако од нас би могао да буде Месија, тај тајанствени створ, фантастично биће, које је заборавило на то чему је намењено, који му је задатак. Да спасава свет, буде нам водич? Али то је већ превазиђена ствар. Свет није ту да буде спасен него да буде пуштен низ воду.

Кад је Емил запитао каква је била кућа, у којој се Месија био настанио, кад је била уцело и неоштећена, старац му је рекао да то уопште није тешко погодити, кућа је била таква каква је сад, сама рушевина, можда чак и рушевнија него овог тренутка. Старац чак верује да је таква каква је већ од саме своје појаве. Таква је сазидана. Као руина.

Месија је зачетник бескућништва. Он је као и сви остали бескућници. И он је рођени испосник потпуно налик старцу. И не само да ће доћи дан касније него што му се надамо – доћи ће кад више и не буде потребан. Доћи ће само зато што више никог неће бити коме је стало до спасења, никог да вапи за правдом. Његова кућа у Београду тек је привид, руина које се привиђа као руина, јер је ишчезла већ и као руина, баш као што је то и са самим Месијом. Његова сенка коју је Емил приметио, и сама чили, и већ је једнака ноћи која пада и замрачује улицу, којом иде старац са својом неповерљивом муштеријом, упркос упаљеним уличним светиљкама. Да ли је то сенка Месије учинила да се усред дана смркне? Или је ноћ зато што Месија, по свом обичају, касни и није нимало полетан како би свет волео за свог суђеног спаситеља уроњеног у заборав сопствене мисије? За трептање тих светиљки могло би се рећи, објашњава старац, да је порука, готово саопштена Морзеовим знацима. Више од тога старац не каже, али Емилу је некако јасна садржина поруке. Онима којима је до спасења данас истински стало морало би бити речено да се без одлагања населе у тој кући. Неће бити спасени, али шта мари, биће у кући спаса, у кући која је у ванредном стању, те у њој више нема закона.

Последње реченице старац је изговорио некако невољко. Као да би што брже да пребрине непријатну обавезу. Али приповедач, који би да смлати причу укратко, као да просипа напитак којим се гаси жеђ. Скраћивање је куга, велике богиње или слична пошаст која ремети ток, уводи нежељене јазове, па изгледа да се прескаче оно што би се могло показати као суштинска ствар. Развлачење понекад има више смисла. Пијете ли вино при томе, у случају развлачења, имаћете прилику и да се напијете. Постоји ритам приповедања који се, истина, од приче до приче мења. Ако га старац ту и тамо занемарује, ипак га налази, држи га се, унеколико ствара сопствени. То је ритам ходања. Понекад је њихов ход шетачки, али постоје деонице које старац као да жели што брже да пређе. Онда пружа корак, одвраћа поглед, загрцне се, муца. Туда пролази намрштен и ћутљив. Његов живот на улици, сећања која призива, артикулишу ритам његовог приповедања. При томе, не треба губити из вида и промене у његовом даху. Постоје равне улице, али постоје и улице којима се успињу или њима силазе, неке су од њих праве, неке кривудају. Све то утиче. Да би понеку реч нагласио, вади фрулу из појаса и њоме једном или двапут куцне о зид уз који пролазе као да из ње отреса нагомилану прашину. То је прашина његовог сећања, то је пепео његових сазнања и искустава.