Zoran Milutinović, Odgovor Enveru Kazazu

Zahvaljujem Enveru Kazazu za pohvale mojoj knjizi Bitka za prošlost, (http://ivanlovrenovic.com/2018/10/enver-kazaz-milutinoviceva-kriticka-mrena/) kao i za dve dragocene ispravke, pa koristim priliku da se izvinim Rašidu Duriću što sam ga prekrstio u Rešida Đurića, kao i onom jednom Hrvatu među Bošnjacima koji su izvršili masakr u Velikom parku, što sam ga prevideo.

Bitka za prošlost nije detaljna istorija ovog spora o Ivi Andriću, niti Forschungsbericht u kojem se moraju zabeležiti svi novinski članci u kojima se mogu videti ovaj bošnjački nacionalistički diskurs ili njegovo osporavanje. To se u knjizi eksplicitno i kaže (Milutinović, 2018, 95), a na samom početku, gde navodim imena nekih bošnjačkih autora koji su javno istupali kao kritičari ovog diskursa, beležim i sledeće: ”Svakako da onih koji su prema ovom diskursu skeptični ili antagonistički nastrojeni ima više nego što će u ovoj knjizi biti pomenuto, i odgovornost za izostavljanje mnogih od njih treba pripisati ograničenom obimu ove knjige i autorovoj nemogućnosti da prati sve medije u Bosni i Hercegovini. Knjiga uostalom, nema za cilj da na enciklopedijski način pokrije čitavo jedno polje, nego da analizira njegove glavne struje i argumente koji su se u ovom diskursu oblikovali” (isto, 20).Članak Nedžada Fejzića iz zeničkog časopisa Hijatus iz 1996. godine sigurno nije jedini koji sam propustio da pomenem, ali to ću svakako učiniti ako ikad budem seo da pišem istoriju radova svih Bošnjaka koji su kritikovali ovaj diskurs o Andriću. Bitka za prošlost to nije ni imala za cilj. Kazazov članak ”Egzistencijalnost/povijesnost Bosne”, međutim, nisam propustio, ali ga – kao što je i uobičajeno – navodim u verziji iz Kazazove knjige Subverzivne poetike. To je dobar običaj, jer autori ponekad promene neke svoje stavove nakon publikacije u časopisu ili zborniku, pa se verzija u autorovoj knjizi uvek smatra konačnom. Ne mogu da prihvatim ni primedbu da ne navodim naslove radova bošnjačkih autora za koje kažem da se ovom diskursu suprotstavljaju, jer ne samo što ih navodim u bibliografiji, nego i citiram iz njih (isto, 81-82, 109-110, 162, 190, 196). Takođe, svrstao sam Kazaza među bošnjačke autore ne zato što sam mislio da on “piše kao Bošnjak” – nisam siguran da znam kako bi to izgledalo – nego zato što sam ga čuo da se kao Bošnjak izjašnjava. On, izgleda, sad preferira kategorizaciju “sa bošnjačkim imenom i prezimenom”, i mada ne vidim bitnu razliku to ću ubuduće poštovati.

Ali pre nego što nastavim, hteo bih da nešto predložim Kazazu. Polemike imaju smisla samo do trenutka kad se u njima pojavi čovek od slame: kad neko više ne polemiše sa onim što njegov oponent tvrdi, nego s nečim što je odlučio da mu pripiše kako bi pobijanje oponentovih stavova učinio lakšim. Čim se pojavi čovek od slame, polemiku treba napustiti ako u njoj učestvujete, ili prestati sa čitanjem ako je samo pratite, jer se u njoj više ništa zanimljivo neće čuti. Spreman sam da polemišem s Kazazom kako bismo razjasnili razlike koje u našim stavovima postoje, to može biti korisno i nama i čitaocima, ali nisam spreman da gubim vreme na besmislice. Trebalo bi pretpostaviti da i Kazaz i ja umemo da čitamo, a da nećemo učitavati; ako je nešto ostalo nejasno, ili formulisano tako da se može shvatiti protivno autorovoj intenciji – što se često događa – to ćemo jedan drugom objasniti u ovoj razmeni. Ako je Kazazu ovaj predlog prihvatljiv, možemo da nastavimo u nadi da će od toga biti neke koristi. Ako mu je samo stalo da pobedi u polemici, ja ću mu odmah priznati da je pobedio i otići da se bavim nečim drugim. Može li tako? Jer, već na sam početku svog članka Kazaz kaže: ”Milutinović (…) morao bi (…) znati da se djela ne mogu tumačiti tako da je u tom tumačenju kao osnovna podloga prisutno neko bošnjaštvo, srpstvo, francustvo ili ma kakav drugi nacionalno određen narativni sklop. Kada bih htio cjepidlačiti, mogao bih reći: da, Zoran Milutinović možda i jeste uvjeren da se može čitati kao Srbin, samo je pitanje koje posljedice to ostavlja u procesu čitanja.” Eto. I sad Milutinović treba da pita Kazaza ”a gde sam ja to izrazio svoje uverenje da se može čitati kao Srbin”, pa će onda Kazaz nešto morati da smisli, jer ne samo što takvog uverenja u mojoj knjizi nema nigde, nego i eksplicitno kažem da ne postoji jedan bošnjački diskurs o Andriću (isto, 20), što bi bio slučaj kad bi pripadnost jednom narodu određivala način na koji čitamo i pišemo, pa ćemo ući u beskrajnu spiralu u kojoj će se dosađivati i čitaoci, a bogami i mi sami. Mi smo obojica u godinama kad ljudi više nemaju vremena za takve stvari. U ovoj Kazazovoj kritici moje knjige ima dosta toga, i ovog puta ću odgovoriti i pokazati da me neosnovano optužuje za pogrešno prikazivanje njegovih stavova, a istovremeno mi pripisuje neke koji se u Bici za prošlost ne nalaze, ali nadam da će se ubuduće i od jednog i od drugog uzdržati.

Kazaza nisam ubrojao među oponente ovom bošnjačkom nacionalističkom diskursu o Andriću, jer iz njegovih publikacija zaključujem da on ovaj diskurs legitimiše i iskupljuje, tako što tvrdi da taj diskurs samo overava ono što je velikosrpski diskurs o Andriću već ustanovio. Kazaz nije njegov proponent, jer ne ponavlja apsurdna tvrđenja Andrićevih bošnjačkih kritičara, ali se u taj diskurs uključuje jednom ambivalentnom osudom. Naš glavni spor je o postojanju ili nepostojanju ”velikosrpske književne kritike” koja formuliše nacionalističku kritiku dela Ive Andrića, koju onda bošnjačka kritika navodno samo preuzima i ponavlja, ili “ovjerava”. Mislio sam da je to u knjizi bilo dovoljno jasno, ali pošto izgleda da nije, objasniću to malo detaljnije. Nisam tvrdio da je Kazaz advokat bošnjačkog nacionalizma, niti sam ga optužio za navijanje. I jedno i drugo bilo bi sasvim neodgovorno. Ja čitam njegovu knjigu Subverzivne poetike, u kojoj nalazim tvrđenja kojima Kazaz interveniše u ovom bošnjačkom diskursu o Andriću, pa jedno njegovo tvrđenje suočavam sa činjenicama koje ga osporavaju, u drugom otkrivam protivrečnost, a za treće tražim dokaze. Nema u tome ničeg ne-naučnog ili navijačkog: to je najobičnija akademska debata u kojoj se tvrđenja ispituju sa stanovišta usklađenosti sa realnošću i unutrašnje koherencije. Postaviti pitanje o održivosti nečijih tvrđenja i pri tome se uzdržati od bilo kakve kvalifikacije njihovog tvorca, kao i od bavljenja njegovim motivima, jeste stvar svakodnevne, regularne, obične akademske debate za koju bi oni koji bio kakva tvrđenja uopšte iznose morali biti spremni u svakom trenutku.

U Bici za prošlost tvrdim da su Kazazovi termini osmanofobija i osmanofilija neprimereni istorijskom kontekstu na koji se odnose, i da samo zamagljuju ono što bi trebalo da objasne. Fobija i filija jesu psihološki termini, i ako Kazaz nije želeo da psihologizuje istoriju, onda nije ni trebalo da ih koristi. To što ih on koristi samo kao ”indikatore” ili ”objasnidbene strategije”, kako tvrdi u kritici moje knjige, ništa ne menja na stvari. Da li Bošnjaci, Srbi i Hrvati sa tim indikatorima ili strategijama zaista nemaju nikakve veze, kako Kazaz sad kaže? Možda on to sada tako vidi, ali pre šest godina, u knjizi Subverzivne poetike, i osmanofilija i osmanofobija bile su sasvim jasno etnički određene: osmanofobni metanarativ potiče iz usmene književnosti, a utemeljuje se u Njegoševim, Mažuranićevim, Gundulićevim i Marulićevim delima. (Kazaz, 2012, 113) Njegov ideološki raster je ova ili ona etnička ideologija, ili ideologija jugoslovenstva. (isto, 113-114) Nalazi se i u istorijskom romanu romantičarskog tipa, “kojemu je cilj konstruirati osnove etničkog identiteta i etničke ideologije”. (isto, 114) Koji to etnički identitet on konstruiše, i sa kojom etničkom ideologijom ima veze? ”Sa srpskom i hrvatskom etničkom ideologijom”, kaže Kazaz na kraju tog potpoglavlja. (isto, 116) Kazaz danas, međutim, tvrdi da sa Srbima i Hrvatima taj osmanofobni narativ nema nikakve veze. A osmanofilni metanarativ “služi za etnonacionalističko bosno i bošnjakocentrično izmaštavanje prošlosti” (isto, 114), postao je izvor ”bošnjačkog etničkog identiteta” (isto, 115), stvara predstavu ”o rajskom dobu Bošnjaka” (isto), a u njegov centar je ”ušla bošnjačka etnonacionalistička ideologija” (isto) – a uprkos svemu tome nema nikakve veze sa Bošnjacima? S kim onda ima veze? Dakle, nisam ja proizvoljno ili pogrešno ove ”objasnidbene strategije” doveo u taj etnički kontekst, nego ih je sam Kazaz tako predstavio u knjizi Subverzivne poetike. U redu je promeniti mišljenje i posle šest godina stvari videti na drugačiji način – ali to onda čitaocima treba na vreme reći, jer će u protivnom oni čitati onako kako je napisano, a ne onako kako mi to danas hoćemo da vidimo.

Naravno da odnos prema Osmanskom carstvu ima presudno mesto u ovom bošnjačkom diskursu o Andriću. Nije nikakvo veliko postignuće to uočiti, pa ni Kazaz ni ja nemamo razloga da budemo mnogo ponosni na to saznanje. Ali nije svejedno kakav interpretativni okvir stvaramo za tu činjenicu. U Bici za prošlost kritikujem Kazazove koncepte osmanofilija i osmanofobija ne samo zbog toga što psihologiziraju istoriju, nego i zbog metaistorijskog narativa koji Kazaz na njima zasniva. Njima su indicirane jedna temporalnost i jedna kauzalnost: u devetnaestom veku osmanofobi se neopravdano boje Osmanskog carstva, a u dvadesetom veku osmanofili na tu osmanofobiju reaguju ljubavlju za Osmansko carstvo. Ta ljubav je proizvedena strahom osmanofoba, i to tek u dvadesetom veku. Pre toga nije postojala, jer nije ni bilo razloga za nju. Ako su osmanofobi eksplicitno Srbi i Hrvati, a osmanofili eksplicitno Bošnjaci, onda ova Kazazova metaistorija tvrdi da se “bošnjačka etnonacionalistička ideologija” pojavljuje u dvadesetom veku kao reakcija na etničku ideologiju Srba i Hrvata. Svojom nacionalističkom ideologijom Bošnjaci samo reaguju na nacionalističke ideologije Srba i Hrvata. Ne može biti eksplicitnije: “Bošnjački etnonacionalizam je reaktivan, izazvan srpskim i hrvatskim krvavim sabratom, isprovociran najstrašnijim mogućim zločinima počinjenim nad Bošnjacima” (isto, 60). Šta sam ja to pogrešno razumeo? Ovo je toliko eksplicitno da se ne može pogrešno razumeti. To se može razumeti na samo jedan način.

U Bici za prošlost pitao sam Kazaza da li zna za neki nacionalizam koji za sebe ne tvrdi da je samo reaktivan. Zašto se ne može reći da su i srpski i hrvatski nacionalizmi reaktivni, izazvani bošnjačkim zločinima? Na koji način se može objasniti postojanje bošnjačkog nacionalizma pre ”najstrašnijih mogućih zločina” počinjenih nad Bošnjacima u ratu 1992-1995? Kazaz je izabrao da ni na jedno od tih pitanja ne odgovori. Bošnjački nacionalizam postojao je i pre rata 1992-1995 i zločina u njemu, a nema nacionalizma koji za sebe ne tvrdi da samo reaguje na nacionalizam onih drugih. To važi i za srpski i hrvatski nacionalizam. Svi su oni i aktivni i reaktivni. Meni pojmovi osmanofilija i osmanofobija smetaju – ako to do sada nije postalo sasvim jasno – ne zbog toga što sumnjam u postojanje ”velikosrpske kritike Andrićevog dela”, a sumnjam, nego zbog toga što istoriji nameću jedan neadekvatan interpretativni okvir, što eksplicitno i kažem u Bici za prošlost (336).

Nema nikakvog smisla tvrditi da ja nešto imputiram Kazazu, ako samo korektno citiram ono što u Subverzivnim poetikama piše. Svi to mogu proveriti sami. Da “bošnjačko čitanje koje tvrdi da je Andrić mrzio Bošnjake ovjerava velikosrpske interpretacije zasnovane na tobožnjoj historijskoj krivici Bošnjaka” piše na stranici 323 Kazazove knjige. Na stranici 325 Kazaz poziva poststrukturalističku interpretaciju “da dekonstruira postojeći interpretacijski kontekst (naime, onaj ideološki, tj. dominantno velikosrpski, koji i jeste nametnuo stav o Andrićevoj literaturi kao islamomrziteljskom i protivbošnjačkom tekstu).” Kazaz, međutim, u kritici moje knjige kaže da mu ja to imputiram, da tako nešto ”nigdje, nikada” nije mogao napisati: ”Zaključak da je velikosrpski interpretacijski kontekst kriv za nastanak bošnjačkog nacionalističkog diskursa o Andriću je Milutinovićev, a ne moj.” Predlažem čitaocima da sami procene da li ja to izmišljam, da li sam nešto iskasapio, ili Kazaz to ipak tvrdi u Subverzivnim poetikama. Meni se čini da je to tvrđenje sasvim eksplicitno u ova dva citata, koja sam već naveo u Bici za prošlost.

I tu dolazimo da središta našeg spora. Postoji li takva velikosrpska kritika Andrića, kako Kazaz tvrdi, ili ne postoji, kako ja tvrdim? Smešan spor, priznajem. Ne bi ni trebalo da ga vodimo. Kazaz ga je mogao rešiti u dva poteza: navođenjem knjiga i članka u kojima se takva kritika može naći, i objašnjenjem kako se tu zastupa ideja o istorijskoj krivici Bošnjaka, i nameće stav o Andrićevoj literaturi kao islamomrziteljskom i protivbošnjačkom tekstu. Ali on to nije učinio ni u ovoj svojoj kritici moje knjige. Umesto da iskoristi priliku da objasni svoje tvrđenje koje sam doveo u pitanje u Bici za prošlost, Kazaz sad kaže da bih ja to i sam morao znati, pa očekuje od mene da dokazujem njegova tvrđenja koja smatram pogrešnim.

Umesto da na jednostavan i brz način reši ovaj spor, Kazaz me podučava o razlici između recepcije i (velikosrpske) književne kritike, ali nepotrebno: niti se ja pred tom razlikom zbunjujem, niti iskrivljujem Kazazova tvrđenja. Čitalac će lako pronaći Kazazov članak ”Kritika mržnje i utopija ljubavi” ili na portalu Strane, ili na vebsjatu Ivana Lovrenovića koji upravo čita, i u njemu sledeće rečenice:”Velikosrpska književna kritika u njoj je pronalazila opravdanje za rat u Bosni i Hercegovini, čak i manipulirala njenim naslovom, tvrdeći da je u rukopisu čuvanom u Andrićevoj zadužbini u Beogradu priča naslovljena Pismo iz 1992”. ”Velikosrpska književna kritika preko Andrićeve literature nastoji svoj osmanofobni metanarativ legitimirati u društvenom polju, pri čemu valja imati u vidu da je ona osmanofobnost književne tradicije u potpunosti ideološki preobrazila.” ”Velikosrpska književna kritika u svom osmanofobnom metanarativu briše književno i ukupno tradicijsko naslijeđe, a njegov oslobodilački potencijal pretvara u velikosrpski osvajački nalog, zamjenjujući imperijalnog Drugog onim etničkim i religijskim. Bošnjaci, kao slavenska etnička grupa, postaju u velikosrpskom osmanofobnom metanarativu zamjena za Osmansko carstvo i svepovijesni demoni koje treba uništiti.” Nisam ja pretvorio velikosrpsku recepciju u velikosrpsku književnu kritiku, nego je nalazim u Kazazovom članku.

Dakle, ponovo se pokazuje da nisam ništa iskrivio niti falsifikovao: Kazaz zaista piše o velikosrpskoj književnoj kritici i sumira njena stanovišta. Kad Kazaz kaže da ”bošnjačko čitanje koje tvrdi da je Andrić mrzio Bošnjake ovjerava velikosrpske interpretacije”, ja ovo ”ovjerava” razumem kao ”potvrđuje” tako što ponavlja. Kako bi to drugačije moglo da se razume? Bošnjački nacionalizam je opet samo reaktivan: velikosrpska književna kritika vodi, a bošnjački nacionalistički diskurs o Andriću ”ovjerava”, ponavlja i potvrđuje. Tamo gde bošnjački nacionalistički diskurs kaže da je Andrić u svom delu ispisivao “alibi Draži Mihajloviću za istrebljenje muslimana” (Zulfikarpašić, 1991, 229), da je bio ”inspirator genocida” (Alispahić, 2014), ili da podstiče čitaoce da ”usvojivši priču kao potpunu zbilju, nište rukom i ognjem sve što je s njome u vezi” (Mahmutćehajić, 2015, 141), Kazaz tvrdi da “velikosrpska književna kritika” u svom osmanofobnom narativu Bošnjake predstavlja kao ”demone koje treba uništiti”. Ono što ovaj diskurs tvrdi o Andriću, Kazaz preusmerava na neidentifikovanu “velikosrpsku književnu kritiku”. To su vrlo ozbiljne optužbe, pa nije neobično očekivati dokaze za njih. Postoji i neka ”zvanična srpska kritika” koja Andrića smatra ”sljedbenikom Draže Mihajlovića” (Đević, 2014), kaže Kazaz. Ja tvrdim da takva velikosrpska, a ni ova zvanična književna kritika ne postoje, i u Bici za prošlost pozivam Kazaza da navede primere takve kritike. On mi sad odgovara da je spisak podugačak, ali opet ne navodi ni jedan primer sa tog podugačkog spiska. Pa kad je podugačak, zašto je toliko teško izdvojiti sa njega par imena i naslova, i objasniti šta se tu tvrdi? ”Andrićeva literatura tada je postala topos u kojem se bošnjački i srpski nacionalizam sukobljavaju kao dvije neprijateljske ideologije koje Andrićevu književnost vide na isti način, mjere istim mjerilima i identično koriste u svoje svrhe”, tvrdi Kazaz u ogledu ”Kritika mržnje i utopija ljubavi”. Ko je taj “velikosrbin” koji je Andrića video na isti način i merio istim merilima kao Kurtović, Rizvić ili Mahmutćehajić? Zašto ga Kazaz štiti? Zašto neće da nam kaže njegovo ime?

Kazaz je malo nestašan kad tvrdi da ja u Karadžićevom – ili nekog iz ”ureda na Palama” – deljenju priče ”Pismo iz 1920. godine” ne vidim ništa sporno: ne vredi takve stvari raditi, čitaoci će proveriti i videti da tvrdim kako je to bilo korišćenje pogrešne interpretacije književnog dela u političke svrhe (Milutinović, 2018, 341), što teško da se može prevesti kao “ne vidi u tome ništa sporno”. Ono, međutim, što takođe tvrdim u vezi s tim, a što je Kazaz zanemario, jeste da se, prvo, taj jedini pojedinačni primer “velikosrpske recepcije” kojim Kazaz podupire svoj argument ne može izjednačiti sa celokupnim sadržajem ovog bošnjačkog diskursa o Andriću, pa navodim i ostale elemente tog diskursa: negativno prikazivanje Turaka i Bošnjaka, mržnju prema muslimanima i islamu, falsifikovanje istorije, hrišćansku pristrasnost, renegatstvo, karijerizam i oportunizam, odsustvo morala, povezanost sa Hitlerom, Nedićem i Dražom Mihajlovićem, podsticanje genocida nad Bošnjacima ili makar njegovo legitimisanje, te narušavanje jedinstva Bosne i Hercegovine priznanjem da u njoj žive i Hrvati, i Bošnjaci i Srbi. Ako je Karadžić strancima hteo da kaže da je Bosna zemlja mržnje, ovaj bošnjački diskurs o Andriću to ni na koji način ne ”ovjerava”. Ovaj diskurs se tome protivi, i Andrića osuđuje baš zbog toga što je, navodno, tvrdio tako nešto. Sve ono što ovaj diskurs tvrdi Karadžić nije rekao, ili bar mi nemamo nikakvog osnova da verujemo da jeste, pa onda ta tvrđenja bošnjačkih nacionalista ne mogu biti “ovjeravanje” Karadžićeve velikosrpske recepcije. I, drugo, na istom mestu Kazaza podsećam na vremenski okvir: ovaj bošnjački diskurs u celosti je formiran još u šezdesetim godinama prošlog veka, a Karadžićeva književna kritika ili recepcija nije se mogla desiti pre 1992. godine. Kako to Kurtović, Zulfikarpašić, Hadžijahić i Filipović šezdesetih godina “ovjeravaju” ono što Karadžić neće reći ni trideset godina kasnije? Ne mogu da se otmem utisku da i Kazaz jasno razume šta tvrdim u Bici za prošlost, ali da je odlučio da to ignoriše.

Ništa, dakle, ja nisam “iskrivio” u Kazazovim tvrđenjima, ali sam pokazao da je njegovo tvrđenje o tome da ovaj bošnjački diskurs o Andriću overava, potvrđuje tako što ponavlja, interpretaciju Andrićevog dela u velikosrpskoj književnoj kritici netačno. Moja je pretpostavka da je Kazaza u tu grešku dovelo njegovo uverenje da je bošnjački nacionalizam reaktivan, i da samo sledi srpski i hrvatski. Još uvek postoji jednostavan način da Kazaz dokaže da je u pravu: da navede te autore, knjige i članke, u kojima velikosrpska književna kritika tvrdi da je Andrić negativno prikazivao Turke i Bošnjake, mrzeo muslimane i islam, falsifikovao istoriju, bio pristrasan prema hrišćanstvu, bio renegat, karijerista i oportunista, bez ljudskog morala, povezan sa Hitlerom, Nedićem i Dražom Mihajlovićem, podsticao genocid nad Bošnjacima ili ga makar legitimisao, te narušavao jedinstvo Bosne i Hercegovine priznanjem da u njoj žive i Hrvati, i Bošnjaci i Srbi. Ova debata bi se smisleno mogla nastaviti samo na taj način, a sve drugo je gubljenje vremena.

U sasvim neočekivanom obrtu Kazaz mi saopštava da ni jedan primer velikosrpske kritike Andrićevog dela nije naveo zato što se tom kritikom ne bavi i ne istražuje je, samo je uzgred pominje. Pa ako se ne bavi tom kritikom, otkud zna da ona postoji? U Bici za prošlost prošao sam kroz mnoštvo knjiga i članaka iz pera Andrićevih bošnjačkih kritičara, ali niko od njih nije znao da nam kaže gde se ta velikosrpska kritika može naći, a tvorci ovog diskursa je uopšte i ne pominju. Ja bih se rado bavio tom kritikom, ali ne znam gde da je nađem. Kazaz pretpostavlja da ja takvu kritiku ne vidim jer imam mrenu na očima, a pošto on time neće da se bavi nije nam ostalo ništa drugo do da sačekamo da nam neko pritekne u pomoć. Ne znaju o toj kritici ništa ni Kurtović, ni Zulfikarpašić, ni Filipović, ni Rizvić, ni Duraković, ni Kazaz, Mahmutćehajić i Kodrić tvrde da znaju, samo neće da nam kažu, a ja imam mrenu na očima. Ništa, sačekaćemo. Možda se neko sažali, pa nam ipak oda tu tajnu. Do tog trenutka, međutim, mora se prihvatiti da takva velikosrpska kritika ne postoji, nego je izmišljena da bi lažnom simetrijom iskupila bošnjački nacionalistički diskurs o Andriću.

Kazaz je, međutim, u pravu kad kaže da ja ne identifikujem proizvođače mržnje u Bosni i Hercegovini. Ja tumačim Andrićevu priču ”Pismo iz 1920. godine” i Palavestrino tumačenje te priče. Za sve više od toga, morao bih da prestupim granice moje discipline i postanem istoričar ili sociolog, i da sledim disciplinarne protokole ovih nauka. Kazaz granice naše discipline redovno prekoračuje, gotovo svakodnevno, i u medijima ga zbog toga titulišu kao “političkog analitičara”. Ne kao sociologa, koji tumači rezultate empirijskog istraživanja koje je sproveo, niti kao istoričara, koji svoje zaključke zasniva na empirijskim podacima iz arhiva koje je iščitao. Politički analitičar je – u svim zemljama u kojima se govori štokavski dijalekt – elokventan čovek, možda sa nekim rezultatima u vlastitoj profesiji, ali ne nužno, građanin, mnogo ređe građanka, koji čita novine i za medije izriče svoja politička mišljenja. Da se razumemo: nemam ništa protiv da se drugi time bave, jer ne vidim da bilo ko od toga ima neke štete, a koristi još manje. Ali kad se to političko pripovedanje prelije u diskurs književne kritike, ona postaje akademski žurnalizam. Kazaz već dugo ne pravi razliku između jednog i drugog, i izgleda da je poverovao kako sad svi treba da zaboravimo na tu razliku. Čitam pažljivo istoričare i sociologe koji se mojom nekadašnjom zemljom bave, kad sam ubeđen da svoja tvrđenja mogu da potkrepe empirijskim činjenicama, a ne opštim mestima i praznom elokvencijom, usvajam njihove stavove i uključujem ih u vlastite književne interpretacije. Oni čije radove o Bosni i Hercegovini cenim malo se bave poreklom mržnje, što je i razumljivo, jer je tu svako empirijsko istraživanje nesigurno. Andrić nikad nije pisao o mržnji u Bosni i Hercegovini kao naučnik, ali je o tome pisao priče. Književnost to može: ona može i o smislu života, i o ljubavi, i o bogovima, jer “ipak ljudi govore takve stvari”, kako kaže Aristotel u Poetici, a ne mora da se poziva na empirijska istraživanja, statistike i arhive. Nema razloga da verujemo da je Andrić hteo da odgovori na pitanje koje mi postavljamo – otkud mržnja? – jer je sasvim moguće da njemu to nije bilo najvažnije, i da nije ni hteo da ponudi nekakvu teoriju o poreklu mržnje. Mržnju koja se u istoriji Bosne i Hercegovine može golim okom videti u tri talasa tokom dvadesetog veka Andrić je u priči ”Pismo iz 1920. godine”, fragmentu ”Tri dečaka”, a najeksplicitnije u zapisu ”Noćni razgovor 1941”, povezivao sa verskom podeljenošću. Kazaz zahteva da se ta mržnja interpretira kao rezultat ”ideologija i institucija sistema” i delovanja ”zlih elita”. Ali moramo da budemo pažljivi: da li interpretiramo ”Pismo”, ”Tri dečaka” i ”Noćni razgovor 1941”, ili povodom njih predlažemo jedno razumevanje mržnje u Bosni i Hercegovini? Ovo prvo je književna interpretacija, a ovo drugo politička analitika – ne sociologija ili istorija – utkana u književnu interpretaciju, koja se lako može pretvoriti u instrumentalizaciju književnosti u političke svrhe, u korišćenje književnog dela da se u cirkulaciju pusti jedan argument iz savremenih političkih rasprava, baš kao i Karadžićevo deljenje ”Pisma” stranim diplomatama na Palama 1992. godine. Tako onda pitanje “šta Andrić kaže o poreklu mržnje u Bosni” postaje pitanje ”ko je kriv za rat 1992-1995”. Ako samo interpretiramo Andrićeva dela, onda nema mnogo osnova da, kako Kazaz zahteva, prizivamo ideologiju, institucije sistema i zle elite. U ”Tri dečaka” vidimo kako se mržnja gaji i prenosi na sledeću generaciju u porodici: nema institucija sistema ni zlih elita, samo tradicija koja se prenosi s kolena na koleno. U ”Pismu” Andrićev junak Levenfeld za mržnju krivi verske institucije – pa je to malo bliže ”institucijama sistema” i ”zlim elitama” – ali onda strada od mržnje u monoreligioznoj Španiji. U eksplicitnom zapisu ”Noćni razgovor 1941” na pitanje otkud mržnja Andrić odgovara ”jer služimo zlom tuđinu i svojim ranjenim nagonima i zabludama, i svemu i svakome…” ”Ranjeni nagoni” nisu nikakve institucije sistema, nego baš ”domen nekakve iracionalne ljudske psihe”, kako to Kazaz sažima i neosnovano pripisuje Palavestri, jer ovaj to nije napisao, samo je naveo Andrićev odlomak sa ”ranjenim nagonima”, i uzdržao se od bilo kakvog tumačenja. Tumač sad mora da se opredeli: ili će reći da mržnja u ovoj Andrićevoj priči, fragmentu ”Tri dečaka” i zapisu ”Noćni razgovor 1941” ima različita porekla, versko, porodično, tradicionalno, nagonsko, i stvoreno našim služenjem strancima, u Bosni, a političko (ideološko) u Španiji, ili će reći da i ne treba tražiti taj odgovor u Andrićevim pričama, jer on na to pitanje nije ponudio nikakav sistematski i nedvosmislen odgovor, nego ga je zanimalo šta mržnja čini u ljudskim životima i istoriji, a ne otkud ona dolazi i ko je proizvodi. Kazaz čini i jedno i drugo, tako što od Palavestre očekuje da uradi ovo prvo, a za sebe rezerviše pravo da ostane pri ovom drugom. On sâm razume mržnju u ”Pismu” – fragment ”Tri dečaka” i zapis ”Noćni razgovor 1941” naprosto ignoriše, jer ne samo što ne podržavaju pripisivanje mržnje ideologiji, institucijama sistema i zlim elitama, nego to pripisivanje poništavaju ukazivanjem na porodicu, tradiciju i nagone – kao “transpovijesnu energiju koja upravlja povijesnim procesima” i kao ”logos istorije”, a Palavestru kritikuje što tu istu mržnju ne objašnjava kao rezultat rada ideologije, institucija sistema i zlih elita, nego njeno poreklo uopšte nikako ne objašnjava. I sâm sam često, čitajući Palavestrine interpretacije, imao utisak da bi se ponešto moglo tumačiti i dublje i bolje, ali u ovom slučaju Palavestra je načinio pravi izbor. Od ovoga što se kod Andrića može naći, ne može se sačiniti nikakva ”Andrićeva teorija o poreklu mržnje u Bosni”, pa je Palavestra dobro uradio što nije ni pokušavao da takvu teoriju konstruiše na osnovu tumačenja Andrićevih tekstova, niti da je u njih učita. Uzroke mržnje ne objašnjava na jednosmisleni koherentan način ni Andrić, pa ni Palavestra u književnoj interpretaciji ne pokušava da Andrićevim tekstovima nametne svoje uvide o poreklu mržnje, ako ih je uopšte imao. Ako Kazaz zna otkud mržnja u Bosni, radovaću se da pročitam njegovu knjigu o tome, a ne dve-tri uzgredne i zagonetne rečenice, koje to Kazazovo znanje hoće da nametnu Andrićevim tekstovima, baš onako kako je Karadžić svoje ”znanje” o Bosni i mržnji nametao ”Pismu” i delio strancima na Palama. Možda je Kazaz u pravu, možda su ideologije, institucije sistema i zle elite proizvele mržnju u 1914., i 1941., i 1992., ali to svakako nije zaključak koji se može naći kod Andrića.

Ali ako ne kažete ništa o uzroku mržnje, to nipošto ne znači da tvrdite da je mržnja esencijalna i nadvremenski fenomen, što Kazazneosnovano pripisuje i meni i Palavestri. Kazaz kritikuje Palavestru što nije video da je mržnja u priči ”Pismo iz 1920. godine” prikazana kao ”proizvedena”, a sam je tumači kao “transpovijesnu energiju koja upravlja historijskim procesima”. Te dve stvari je teško usaglasiti, a još teže shvatiti kako se razlikuju od tvrđenja koje meni pripisuje – nije li transpovijesno isto što i nadvremensko? ko to može da proizvede transpovijesnu energiju, osim možda bog? nije li ono što je izvan istorije zapravo esencijalno? – ali neka to za sada ostane po strani. Pripisivanje tvrđenja da je mržnja esencijalna Palavestri i meni hermeneutički je metod Rusmira Mahmutćehajića, nedostojan Envera Kazaza. Nigde ni Palavestra ni ja ne kažemo da je mržnja u Bosni “esencijalna kategorija, nešto prirodno, što niče samo od sebe”, pa da time amnestiramo Karadžića – gle, zar samo Karadžića? – i klizimo iz nauke u navijanje, kako Kazaz tvrdi. Palavestra zaista jeste shvatio ”Pismo iz 1920. godine” kao profetski tekst, ali kad Kazaz još i doda da je ”Milutinović sa tim suglasan”, to je baš ono što bi u polemikama trebalo izbegavati: pripisivanje svom oponentu stavova sa kojima je lako polemisati, umesto hvatanja u koštac sa onim što on tvrdi. Jer, u Bici za prošlost ja ovo Palavestrino shvatanje karakterišem kao brzopletost (348). Kad za nekog kažete da je brzoplet, to se ne može shvatiti kao odobravanje i saglašavanje, nego kao kritika nepromišljenosti i žurbe u kojoj se prave greške. Osim što utvrđujem da je Kazaz neosnovano optužio Palavestru da manipuliše naslovom ove priče, i da se Andrićev rukopis ne nalazi u Zadužbini, kojom, kaže Kazaz, “upravlja skupina priglupih mediokriteta” (Đević, 2014), nego u Arhivu SANU, ja u ovom odlomku, koji i Kazaz navodi, polemišem sa onima koji Andrića osuđuju što se uopšte usudio da išta kaže o mržnji u Bosni. Pažljiv čitalac Andrićevih bošnjačkih kritičara odmah će se setiti da je to jedan od važnijih ”dokaza” protiv Andrića u ovom diskursu. Ako kažete da je ”Bosna zemlja mržnje”, ne implicirate krvnika i žrtvu, nego podrazumevate da su svi akteri i subjekti i objekti mržnje. Ako, međutim, kažete da je Bosna zemlja genocida nad muslimanima još od 1015. godine, ili još od Bečkog rata, ili da je zemlja “agresije i genocida” u ratu 1992-1995, onda ste aktere nedvosmisleno podelili na krvnike i žrtve. Jedni su proaktivni, a drugi samo reaktivni. Ako i čine ono što i krvnici, to je samo zato što su izazvani i isprovocirani, i mogu se prekoriti samo zato što su dopustili da se oskvrni njihovo moralno čisto biće time što oponašaju identitet krvnika. To oponašanje je neka ”-izacija”, ogrtanje identitetom koji suštinski nije njihov, nego njihovih neprijatelja. Ali biće je besprekorno, i samo od sebe nikad ne bi ni pomislilo na neko zlo. Tako su jedni izuzeti iz odgovornosti za zajedničko zlo, a drugi treba da na sebe uzmu čitav njegov teret. Zato Levenfeldov iskaz o Bosni kao zemlji mržnje toliko iritira Andrićeve bošnjačke kritičare. Ono u čemu se ja slažem i sa Andrićem i sa Palavestrom, i to eksplicitno kažem, jeste da je ta shema o krvniku i žrtvi pogrešna. Ni Andrić u svojoj prozi, ili u zapisu ”Noćni razgovor iz 1941”, ni Palavestra kad ovo tumači, ne zauzimaju ničiju stranu, niti bilo koga pravdaju. Sve aktere vide kao istovremeno aktivne i reaktivne. Andrić i Palavestra su, kao i Kazaz, iz Bosne i Hercegovine. Za Andrića tokom Drugog svetskog rata opravdano pretpostavljam, a za Palavestru znam da je sa ogromnom tugom i očajanjem pratio događaje u Bosni tokom rata 1992-1995. Zato mi nije čudno što je brzopleto zaključivao o naslovu ove Andrićeve priče. Da li ga time pravdam? Ne, ali objašnjavam kako je do te brzopletosti moglo doći. To nije nevažno, ili je važno makar onoliko koliko i Kazazova autobiografska ispovest sa početka njegove kritike Bitke za prošlost, u kojoj objašnjava kad se, i u kojoj meri, osećao Bošnjakom, a kad više ne. I kad me odmah posle citiranja tog odlomka iz moje knjige Kazaz, politički analitičar u književnoj kritici i književni kritičar u političkoj analitici, podseti da sam izašao iz okvira književne analize, koja mora biti “vođena metodološki precizno, teorijski utemeljeno i naučno argumentirano”, mogu samo da pognem glavu i obećam da ću iz ovih stopa pravo u biblioteku da naučim nešto o metodologiji, teoriji i naučnoj argumentaciji, s posebnim naglaskom na ideji koherencije vlastitog diskursa.

To nezauzimanje strane Kazaz vidi kao ”navijanje”. Umesto da upre prstom na institucije koje su proizvele mržnju, Palavestra psihologizuje istoriju, a Milutinović mu to ne osporava. Sad, vidimo, psihologizacija istorije, razne filije i fobije u njoj, nije više prihvatljiva. Kad smemo, a kad ne smemo, objašnjavati istoriju psihologijom? Zašto Kazaz to sme, a Palavestra ne sme? Palavestra je legitimisao nacionalizam tako što tumačeći ”Pismo iz 1920.godine” nije za mržnju u Bosni okrivio “ideologije i institucije sistema”, i zbog toga je njegova kritika nacionalistička, kaže Kazaz. U Kazazovoj interpretaciji ”Pisma iz 1920. godine” mržnja se pojavljuje kao ”transpovijesna energija koja upravlja historijskim procesima”, ali on zbog toga nije nacionalista. Ovo je u najmanju ruku zbunjujuće. Nas ostale bolje je ne mešati u to: ja sam, setićete se, još uvek u biblioteci gde pokušavam da nešto naučim o metodološkoj i teorijskoj konzistenciji, i kroz prozor gledam u čudu kako Kazaz mržnju tumači kao transpovijesnu energiju, a Palavestru osuđuje što mržnji nije pripisao ideološko i institucionalno poreklo, nego je nije nikako ni objasnio, pa ga to čini nacionalistom.

Ne zauzimati ničiju stranu i ne pravdati nikoga nije navijanje. Baš time što ćete se uzdržati od izricanja proizvoljnih, uzgrednih i neobavezujućih tvrđenja, ostajete u domenu vaše naučne discipline, i poštujete teren drugih naučnih disciplina, koje imaju protokole i metode kojima se to naše uzgredno i neobavezujuće može proveriti i potvrditi. Andrića njegovi bošnjački kritičari aluzivno ili eksplicitno povezuju sa Hitlerom, Nedićem i Dražom Mihajlovićem, a Kazaz mene sa Radovanom Karadžićem. Tu sam još i dobro prošao: moj prijatelj Davor Beganović me je nedavno, baš na ovom mestu, odmah povezao sa Hitlerom, da ne gubimo vreme s posrednicima. Za koga ja to navijam, time što ostajem u okvirima vlastite discipline i ne zauzimam ničiju stranu? Ako ga zanima moje shvatanje rata u Bosni 1992-1995, lako je mogao da se o tome obavesti. U Bici za prošlost preporučio sam Kazazu tri standardne naučne knjige o ratu u Bosni i Hercegovini (Vudvort, Burg i Šoup, Bugarel), a mogao sam da dodam i knjigu Dejana Jovića Rat i mit, koja nije o Bosni, ali se mnogo od onoga što Jović kaže na Bosnu može primeniti, i nadam se da će u nekom trenutku naći vremena da nešto od toga pročita. Možda će mu onda postati jasnije kako ja shvatam razliku između nauke i navijanja. Igru ”ko je počeo rat” Kazaz će morati da odigra s nekim drugim: evo, recimo, sa Suzan Vudvort, Burgom i Šoupom, Bugarelom i Jovićem, koji to znaju bolje od mene. ”Za taj rat”, kaže Jović o jednom, jedinstvenom ratu u kojem se Jugoslavija raspadala od 1991. do 1999. godine, ”primarnu odgovornost snose oni koji su promovisali rat kao jednu od legitimnih opcija” (Jović, 2017, 184) i ne usteže se da ih imenuje, pa se tako na tom spisku pored ostalih nalaze i Alija Izetbegović i Radovan Karadžić. To je tačno ono što sam ja, kao građanin Jugoslavije, mogao da vidim. Takvu knjigu kao što je Rat i mit ja ne bih umeo da napišem i dokažem ono što sam kao građanin video – sad sam već izašao iz biblioteke, gde sam uz nešto malo književne teorije i metodologije uspeo da naučim da i druge nauke, recimo Jovićeva, imaju svoje protokole i metode, kojima ljudi posvećuju decenije kako bi mogli da napišu ovakvu knjigu, što medijske političke analitičare, naravno, ni malo ne obavezuje – ali sa zahvalnošću iz nje učim.

Dok smo još kod navijanja, ne mislim da je Kazaz advokat bošnjačkog nacionalizma, niti to igde kažem, ali mislim da je njegova kritika bošnjačkog nacionalizma ambivalentna. Ambivalencija se uvek očituje u nedoslednostima. Evo jednog primera. Kazaz me podseća na kontekst iz kojeg ja istržem njegovu rečenicu da je Armija BiH ”i po nacionalnom i po ideološko-političkom profilu bila, ustvari, bosanski orijentirana, s prepoznatljivim građanskim imageom” (Kazaz, 2012, 61-62, Milutinović, 335). Ne vidim kako sam toj rečenici promenio značenje time što sam je izdvojio iz konteksta u kojem se tvrdi da su Ljiljanovi i kolumnisti Zmaja od Bosne, kao i mnogi drugi, islamizirali Armiju BiH. Opet moram da predložim čitaocima da se sami u to uvere. I u kontekstu i van njega, Kazaz i dalje tvrdi da je Armija bila ”bosanski orijentirana, sa prepoznatljivim građanskim imageom”, a to što je njeno čisto građansko biće bilo podvrgnuto nekoj ”-izaciji” je sporedno, to je zaogrtanje njenog bića nekim identitetom koji nije njen. U Bici za prošlost pitao sam ga – i to me pitanje, izgleda, čini “navijačem” – kako je moguće razumeti pevanje modifikovanih ustaških pesama, crnu zastavu džihada, nazive jedinica “El Fatih” i ”El Mudžahid”, kao i religiozno intonirani masakr srpskih zarobljenika kao bosansku orijentaciju i prepoznatljiv građanski image. Nije mi na to odgovorio. Meni se čini da to nije moguće. Može biti da je to rezultat zle ”-izacije”, ali to samo znači da je zla ”-izacija” uspešno provedena, i da posle nje Armija BiH više nije bila bosanski orijentirana sa prepoznatljivim građanskim imageom – pa nema smisla i dalje to tvrditi, a još manje optuživati one koji vas citiraju za iskrivljavanje vaših stajališta. Citirao sam i Bugarelov zaključak da je SDA zauzela ”dvosmislenu poziciju, i stalno potvrđivala svoju posvećenost multietničkoj Bosni i Hercegovini, istovremeno pretvarajući teritorije pod kontrolom bosanske armije u de facto muslimanski entitet” (Bougarel, 1999, 9; Milutinović, 2018, 253), što je danas očigledno u rezultatima poslednjeg popisa stanovništva. Ovo je odličan primer ambivalencije Kazazove kritike bošnjačkog nacionalizma, na koju ova nekoherencija precizno ukazuje. Postojao je projekat čiste nacije, kaže Kazaz, postojala je viktimizacija Bošnjaka, pseudopovesna naracija o genocidima, islamizacija i rasizam (kritika), ali je Armija ipak bila bosanska i građanska (afirmacija), sve pevajući ustaške pesme, vijoreći crnu zastavu džihada i masakrirajući zarobljenike u religioznom ritualu (što treba ignorisati). Imate i jedno i drugo, treće zanemarite, pa izaberite sami. Na to mislim kad kažem da je Kazazova kritika bošnjačkog nacionalizma ambivalentna.

Slično se može reći i za još jedan Kazazov primer mog ”falsifikovanja” njegovih stavova: u Bici za prošlost napisao sam kako Kazaz tvrdi ”da Bošnjaci uvek samo reaguju na stavove Srba i Hrvata, a nikad nisu autonomni u svojim stavovima, niti su ikad sami oblikovali stav na koji bi onda Srbi i Hrvati reagovali”. U svojoj kritici Bitke za prošlost Kazaz kaže da na to nikad ne bi ni pomislio, jer on ne piše o nacijama, nego o ”etnonacionalističkim diskursima”. ”Razlika u pojmovima je presudna”, kaže Kazaz. Neće biti da je ta razlika baš toliko važna. To je najobičnije konvencionalno skraćivanje, koje ništa ne menja na stvari, a kamoli da je presudno. Da jeste, Kazazu bi to isto skraćivanje zasmetalo i kod Paskala Briknera, kojeg parafrazira Mile Babić a Kazaz navodi na istoj toj stranici Subverzivnih poetika na kojoj tvrdi da je bošnjački etnonacionalizam samo reaktivan: ”Bruckner na kraju kaže kako su Hrvati i Bošnjaci u borbi protiv srpskog nacionalizma počeli oponašati Srbe u zlu, usvojili postupno logiku nacionalizma, pa su najpre počinili zločine nad Srbima (jasno po opsegu i mjeri nisu dostigli bestijalnost srpskih trupa), a onda u ratu između sebe jedni nad drugima. Agresor je, dakle, zarazio napadnute Hrvate i Bošnjake otrovom etničke mržnje. U tome je, po mom sudu, najveća pobjeda srpskog nacionalizma.” (Kazaz, 2012, 60-61) Da je ta razlika presudna, Kazaz bi još 2012. u knjizi Subverzivne poetike protestvovao protiv ovog skraćivanja “srpskog etnonacionalizma” na ”Srbe” u zlu. Ali nije: prepisao je ovaj citat i mirno nastavio mimo ovog konvencionalnog skraćivanja, jer mu je više stalo do ideje ”-izacije” – ovde je to srbizacija Bošnjaka – što je još jedna instanca procesa u kojem smo dopustili da se oskvrni naše moralno čisto biće tako što smo oponašali identitet krvnika, koji suštinski nije naš, nego samo njihov. Ništa se presudno neće promeniti ako u mojoj rečenici Bošnjake zamenimo bošnjačkim etnonacionalizmom, a Srbe srpskim. A pretpostavkom da ja izbegavam da pomenem naslov ovog poglavlja, zato što je u njemu ime Dobrice Ćosića, Kazaz se u brzopletosti izjednačava sa Palavestrom: ni naslove drugih poglavlja ne navodim, jer uvek, kao što i treba, citiram naslov knjige Subverzivne poetike u kojoj se ti članci ili poglavlja nalaze. Ako ovakvim pretpostavkama Kazaz hoće da me uokviri, pozivam ga da otvoreno kaže kakve su to moje veze sa Karadžićem i Ćosićem, i u čemu se one mogu videti. No, eto još jedne -izacije: ćosićizacija bošnjačkih pisaca. Kad oni zastupaju bošnjački nacionalizam, to nije emanacija njihovog bića, nego preuzimanje njima stranog identiteta, koji sa suštinom bošnjačkog pisca nema nikakve veze. Evo opet iste one ambivalencije: ”nacionalizam bošnjačkih pisaca je reaktivan”, kaže Kazaz u kritici moje knjige, ”naprosto zato što slijedi model Dobrice Ćosića, što ne znači da on nije kao politički i ideološki projekt i samorodan, da npr. Aliji Izetbegoviću i njegovom nacionalizmu nije bio potreban neki srpski, pa je on stvorio svoj kao reakciju na njega”. I jedno i drugo istovremeno: i sledi model Dobrice Ćosića, i samorodan je. Ambivalentno, zar ne? Ali opet je tu bošnjačka reaktivnost: kao što bošnjački kritičari samo preuzimaju i overavaju kritiku Andrića oblikovanu u velikosrpskoj književnoj kritici, kao što su se Bošnjaci u ovom citatu Paskala Briknera u ratu srbizirali, tako se i bošnjački pisci samo ćosićiziraju. Ništa ja tu nisam falsifikovao niti iskrivio: sve je to tu, crno na belo, u Kazazovim tekstovima. Pitao sam u Bici za prošlost EnveraKazaza kako je moguće da Zilhad Ključanin, po Kazazovom vlastitom sudu, u svom romanu širi negativne stereotipe o Srbima i piše knjigu Da, ja prezirem Srbe, a da ga to ne čini zlim duhom niti dovodi u sumnju benignost nacionalističkog angažmana bošnjačkih pisaca, dok Dobrica Ćosić i Matija Bećković u svojim delima ne šire negativne stereotipe o Bošnjacima i ne objavljuju knjige pod naslovom Da, ja prezirem Bošnjake, ali su oni ipak zli dusi i dokaz malignosti srpskih pisaca. Tu, izgleda, Kazazu više nije stalo do presudnih terminoloških razlika, kao što je ona između Bošnjaka i diskursa bošnjačkog etnonacionalizma, jer ovde Ćosić i Bećković sasvim lepo stoji za sve srpske i crnogorske pisce. On mi na to odgovara: zato što je Ćosić bio predsednik države. Bećković nije bio nikakav predsednik, pa ga je Kazaz tiho izostavio i umesto njega ubacio Radovana Karadžića, koji odjednom više nije psihijatar i političar, nego pre svega pisac. Pa i Alija Izetbegović i Rusmir Mahmutćehajić su nekakvi pisci, kako se oni ne nađoše u ovoj jednačini? Kad niste predsednik države, možete širiti stereotipe o drugima i prezirati ih, nećete zbog toga postati zao duh u Kazazovoj analizi, ali ako jeste, onda vam ni to što ne širite stereotipe i ne prezirete neće pomoći. Moraću ja opet malo u biblioteku da učim, jer mi ova logika potpuno izmiče.

Nije sve ovo nikakva retkost: čitajte Oslobođenje, i videćete da se nacionalistički ispadi bošnjačkih političara tamo kvalifikuju kao njihova dodikizacija. Primera, na žalost, ima još: Kazaz u ogledalu vidi kritičara bošnjačkog nacionalizma, a ja čitam njegovu rečenicu da je “nacionalizam državnog aparata Alije Izetbegovića bio mekan, svilen, nejak, jer mu je slaba vojna pozicija tako nalagala”. (Kazaz, ”Proizvodnja neprijatelja”) Možda ja i ovo vadim iz konteksta – savetujem čitaocima da to ipak sami provere, ne treba za to mnogo vremena – možda je i ovo nekakva kritika bošnjačkog nacionalizma, možda su u odnosu na Kazaza Izetbegovićeva policija i vojska zaista bile takve, ali on sigurno zna da prema mnogim drugima, pre svega ne-Bošnjacima, nisu bile ni mekane ni svilene. Zašto onda tvrdi suprotno? U memoarskoj knjizi Zbogom Sarajevo Kazazovog kolege Radovana Vučkovića čitam o tome kako mu je taj državni aparat juna 1992. ubio sestrića. (Vučković, 2012, 95, 113) Taj mladić nije bio nikakav četnik, nije nosio oružje, ostao je u opkoljenom Sarajevu kao i Vučković, ni za šta nije bio ni optužen ni suđen – a Izetbegovićev državni aparat je došao, pokupio ga, odveo i ubio. Njemu se taj svileni nacionalizam objavio u formi svilenog gajtana. Kakvog smisla ima ovakva politička analitika, i koji je domet ovakve kritike bošnjačkog nacionalizma? Politički analitičar Kazaz tvrdi da ”treba skinuti stigmu sa pojma unitarizam. Naime, unitarizam znači funkcionalnu zemlju sa jednakim pravima svih građana, i on sam po sebi ne bi isključivao ostvarenje etničkih prava. Suprotan pojam od unitarizma nije federalizam, kako hoće reći HDZ, nego zapravo secesionizam.” (Kazaz, 2017) Zamislite samo da je ovo izgovorio neko u Beogradu 1989. godine. Šta bi se desilo? Slobodan Milošević je zagovarao “funkcionalnu federaciju”, a ne unitarizam, pa je i to bilo dovoljan razlog za secesiju Slovenije, Hrvatske, pa i Bosne i Hercegovine. I dok politički analitičar Kazaz skida stigmu sa unitarizma a za federalizam neće ni da čuje, pa i ne pomišlja da je to samo još jedna forma nacionalizma, naučnik Dejan Jović objašnjava: ”U društvima u kojima se politika trajno etnificira, i u kojima je nacionalno pitanje bitno političko pitanje, nametnuti neku nepostojeću građansku opciju, koja ne predstavlja nikoga, bilo bi pogrešno i štetno za demokraciju. (…) Većina u nekom društvu može govoriti liberalno, građanski, a delovati etnički i supremacistički. Demokracija – koja se temelji na odlučivanju većine – može izgledati kao da nema veze s etničkom supremacijom, a zapravo se može iskoristiti kao sredstvo negiranja slobode, razvoja i identiteta manjina. Većinu ništa ne stoji da se proglasi ‘građanskom’ – ali manjine koje nemaju dovoljno prostora za izražavanje svojih političkih interesa, ili kojima je ograničena sloboda organiziranja na onoj osnovi na kojoj se smatraju ugroženim, mogu u takvim okolnostima nestati. (…) Zamislimo samo koliki bi otpori bili u Jugoslaviji da se pokušalo stvoriti jugoslovensko građanstvo time što bi se negirala politička dimenzija etniciteta. Odgovor na to bi bio – separatizam i nasilje. Ili u suvremenoj Bosni i Hercegovini – u kojoj ni jedna od tri etničke grupe ne pristaje na načelo liberalnog građanstva.“ (Jović, 2017, 272-273) Zna to i Kazaz: on i sam piše o ”borbi za tzv. jedinstvenu, cjelovitu i građansku BiH u kojoj bi po logici ideološke i političke moći Bošnjaci kao većinska mogli dominirati nad ostalim etnijama i nacionalnim manjinama.” (Kazaz, 2012, 120) I skida stigmu sa unitarizma, i tvrdi da je unitarizam sredstvo dominacije većinskog naroda. Ambivalencija: i afirmacija, i kritika iste stvari. Zato su naučnici kao Jović pouzdaniji vodiči od političkih analitičara. To ima neke veze s disciplinom da se misli koherentno.

Kako će se moja knjiga odraziti na bošnjački nacionalistički diskurs o Andriću, ostaje otvoreno pitanje. Na kraju Bitke za prošlost izneo sam pretpostavku da nikakva kritika tog diskursa ne može imati značajnijeg efekta, jer se taj diskurs i ne bavi Andrićevim delom, nego služi kao povod za afirmaciju jedne istorijske i političke vizije. O Njegošu i Vuku Karadžiću već je davno rečeno sve što se moglo reći, pa to ne vredi podgrevati. Nedavno je bilo pokušaja da se Branko Ćopić uspostavi kao novi stožer oko kojeg će se taj diskurs okupiti – jer, ne možete večito ponavljati sve jedno te isto o Andrićevom renegatstvu, nabijanju na kolac i dočeku francuskog konzula u Travniku, dosadi to ljudima – ali Ćopić ipak nije pisac takvog formata da bi se na njemu pažnja duže zadržala. Evo najnovijeg pokušaja: Danilo Kiš, islamofob koji nas vređa. (Agović, 2018; Stakić i Ivas 2018) To je ipak veliki pisac, možda i pandan Ivi Andriću, svi za njega znaju i u zemlji i u inostranstvu, možda će se tu nešto veće projektovati. Vreme je da se počne čitati velikosrpska književna kritika o Kišu, tu sigurno sve već ima, pa da se to samo overi.

Literatura:

Agović, Šemso. 2018. ”Danilo Kiš baš kao vladika Danilo”

http://sandzakpress.net/danilo-kis-bas-kao-vladika-danilo

Pristupljeno 1.novembra 2018.

Alispahić, Fatmir. 2014. A documentary ”Bosniaks in theWorldof Ivo Andrić” – trailer.

https://www.youtube.com/watch?v=VzxelrXfLy0

Pristupljeno 1.novembra 2018.

Bougarel, Xavier. 1999. “Bosnian Islam since 1990: Cultural identity of Political Ideology?” saopštenjenagodišnjojkonvenciji Association for the Study of Nationalities, Columbia University, New York, april 1999.

https://www.researchgate.net/publication/32230183_Bosnian_Islam_since_1990_Cultural_Identity_or_Political_Ideology

Pristupljeno 17. juna 2016.

Đević, T. 2014. ”Čiji je Ivo Andrić?”,

https://avaz.ba/vijesti/bih/151571/ciji-je-ivo-andric

Pristupljeno 1. novembra 2018.

Jović, Dejan. 2017. Rat i mit. Zagreb: Fraktura.

Kazaz, Enver. 2012. Subverzivne poetike. Zagreb/Sarajevo: Synopsis.

Kazaz, Enver. 2016. ”Kritika mržnje i utopija ljubavi”, http://ivanlovrenovic.com/2016/03/enver-kazaz-kritika-mrznje-i-utopija-ljubavi/

Pristupljeno 1. novembra 2018.

Kazaz, Enver. ”Proizvodnja neprijatelja – etničko čišćenje u esdeaovskom medijskom prostoru”

http://inforadar.ba/enver-kazaz-proizvodnja-neprijatelja-etnicko-ciscenje-u-esdeaovskom-medijskom-prostoru/

Pristupljeno 1. novembra 2018.