Ivan Lovrenović

Enver Kazaz, Glasovi; Centar za kulturu i obrazovanje, Tešanj, 2018. Osamdesetih godina prošloga veka mnogo sam vremena, između ostalog, provodila i nad poemama Miodraga Pavlovića, nad ostvarenjima kakva su "Pevanja na viru", "Vidovnica", "Divno čudo" ili "Sledstva", bivajući opčinjena pesničkim knjigama artikulisanim kao "jedno cijelo", kako za Kazazove "Glasove" tačno kaže Ivan Lovrenović. Nedavno, takvom me pesničkom konceptu vratio Amir Brka knjigom "Tačka", a sada i Enver Kazaz "Glasovima", vrativši mi volju za čitanjem i tumačenjem poezije u kojoj pojedinačna pesma, i kada je izvrsna, nije apsolutno samostalna i sama sebi cilj, nego deo racionalne težnje koja u sebe uključuje i iracionalnu čežnju za stvaranjem sinteze i, koliko god je to mogućno, obuhvatne slike sveta od postanja i čoveka u njemu od rođenja do smrti. Birajući način da iskaže vlastitu volju za takvim poduhvatom koji generiše sintezu i sistem, svaki pesnik bira i pojam, ili više njih, koji će mu omogućiti da dođe do cilja. Taj pojam je ona čuvena arhimedovska poluga za pomeranje sveta u smislu pokušaja njegovog punog razumevanja, spoznaje njegovog funkcionisanja. Za Envera Kazaza taj pojam jeste glas / glasovi. (U vezi sa Kazazovim izborom univerzalnog, središnjeg pojma bez kojega ne bi bilo ni ove raskošne poeme, zabavlja me jedna bizarnost koju ću saopštiti uzgred, u zagradi. Svedoci kažu da je Eliotova "Pusta zemlja" u prvobitnoj zamisli trebalo da ponese neobičan naslov "On čita imitirajući različite glasove", po jednom iskazu u romanu Čarlsa Dikensa "Naš zajednički prijatelj". I mada gotovo ne mogu da zamislim svetsku književnost bez "Puste zemlje" upravo takvog naslova, kao što me godinama proganja i pitanje kakva bi "Pusta zemlja" bila u konačnici da nije bilo prijateljskih, uredničkih i pesničkih intervencije Ezre Paunda u njenom završnom obliku i obimu, ovaj Eliotov radni naslov meni savršeno odgovara na pitanje šta zapravo radi Kazaz u svojoj novoj pesničkoj knjizi. Odgovor je: čita različite glasove!) Sama reč glas nudi u rečnicima barem dvadesetak osnovnih značenja: od zvuka koji se stvara u grlu, najmanje govorne jedinice u gramatičkom smislu, pevanja, melodije, tona, šuma, unutrašnjeg nagona, podsvesti, preko vesti, novosti, poruke, mišljenja, uverenja, pa sve do predstavnika, zastupnika, govornika, izjašnjavanja, ugleda, imena, propisa, smisla... Takođe, poseduje i nebrojeno značenja u različitim izrazima, idiomima, izrekama, frazama, u kombinaciji s drugim rečima koje se zahvaljujući reči glas moraju objašnjavati čitavim rečenicama da bi se u potpunosti iznijansiralo njihovo značenje. Da i ne govorimo u kolikim je tek rečima glas u njihovom korenu, a izvedenice i složenice znače sve i svašta, od glasnika do glasanja, od glasovira do glasonoše... Ove notorne jezičke činjenice pominjem da bismo za ovu priliku osvestili široki obim odabranog pojma, njegovu višeznačenjsku moć i ozračje, jezički i smisaoni potencijal, njegovu pesničku prirodu i vavilonsko-mitološku konotaciju. Na početku ovog teksta pomenuti Miodrag Pavlović katkad je voleo da u centar svojih pevanja smesti Slovo sa velikim S, što je posvedočavalo interesovanje za istoriju čovečanstva od osvešćenja jezika u obliku pismena i pismenosti, još od pećinskih simbola. U tom smislu, Kazaz polazi iz još drevnije perspektive, one pre ideje da se glas pretvori, prevede u slovo, a dohodi sve do neposredne sadašnjosti, kao što je ona, zastrašujuća po čovekovu duhovnost, istina u pesmi pod brojem LVI koja počinje nedvosmislenim iskazom:

Nema više Glasova mitskih Pojela ih je tehnologija

a završava kao svojevrsna "nesvakidašnja jadikovka":

Nema više Mitskih glasova Da provjetre Tvoju ustajalu Nutrinu.

Iz mnoštva dosadašnjih čitanja Kazazove poeme nastanio se u meni utisak o zaumnosti sveta koja od ljudi, a posebno od pesnika zapravo i nije sakrivena. Pre bi se moglo reći da im je poklonjena na odgonetanje kao u kakvoj večnoj igri, ali oročenost svakog pojedinca u toj igri zbunjuje, tišti, plaši i, suočavajući ga sa vlastitim krajem, dovodi ga do zida koji sprečava da eventualno čuje onaj poslednji, odsudni glas. Ako takav uopšte postoji. Što i jeste pitanje koje pokreće umetnost, filozofiju, ali i veru i nadu naspram skepse. Na prvi pogled, Kazazov odbir glasova kao pokretača mišljenja i pevanja, kao ključnog pojma i elementa u stvaranju jezika koji je takođe povlašćena tema Kazazovog pevanja od samog početka, jezika koji je ključan u razlikovanju čoveka od svega ostalog, deluje kao opsednutost glasom smrti. Taj glas neprestano boravi u lirskom subjektu, ali i u svemu što ga okružuje; katkad je samo blaga opomena ("slušaš njen šum/ u koštanoj srži, u Glasu mesa"), katkad dugotrajno tištanje ("Kad se sruče/ Glasovi/ Ovi/ Podare/ Svakodnevna raspeća"), nekad je preplavljujuća strepnja kao u pesmi označenoj brojem XI, nekad ukočenost takva i tolika da se ni reč glas ne pominje, ali se intenzivno podrazumeva (XIV) - "Kad konačno/ Klecavih koljena/ Na nešto sjedneš/ Dom ti/ Teži no grob/ Dođe". Navedeni stihovi pesme XIV kao da su deo prethodne Kazazove zbirke "Kuća i drugi elementi", zapravo njenog prvog ciklusa "Stvari, glasovi". Već tu se začela poetika glasova po sebi, ali i poetika suprotstavljenosti glasova i tišine, a dve završne pesme u ciklusu ("Kuća, tišina" i naročito "Šumor od prije riječi") najavile su za pažljivo uho i istančan sluh ono što će dve godine kasnije nastati u ruhu sveobuhvatne poeme kao, po mom ličnom uverenju i nedvojbenoj vrednosnoj oceni, najkompleksnija, najzrelija, najznačajnija Kazazova pesnička knjiga. Poema se sastoji iz šezdeset tri fragmenta označena rimskim brojevima, sadrži više od dve hiljade stihova koje odlikuje neverovatna konciznost i svedenost, melodičnost, čudotvorna akustičnost (pogledajte samo ulogu glasa Ž u fragmentu LX), dok celinu odlikuje savršena disciplina organizacije, tenzija koja permanentno raste do uistinu raskošnog kreščenda u finalnom LXIII pevanju koje zvuči poput simfonijske završnice u koju su uključeni svi znani i potencijalni instrumenti kosmosa zaduženi za "muziku sfera". Takva sjedinjenost misli i reči u grozničavom zanosu potrage za "beskrajnim neznanom" retko se sreće u ovom pragmatičnom i obezduhovljenom vremenu. Iako polazi od nedostatnosti i nemoći Jezika ("Tebe drži/ Gravitacija uma/ Za gole kosture/ Riječi"), Kazaz obnavlja mit o Kuli vavilonskoj iz potrebe da provetri, obnovi, izleči nutrinu svih onih koji misle da im je za život dovoljan jedan jezik. Rekla sam da na prvi pogled poemom dominira glas smrti, ali tačnije je da tek na njegovom fonu svi drugi glasovi postaju izrazitiji, čujniji, bitniji. Glasovi života kao da tek naspram njega dobijaju meru, značaj i vrednost, jer "Tek u smrti/ Glas je pravi" (XIX). Izdašno ponavljanje i obnavljanje prirode, opetovanje mehanizama života, manifestovanja ljudske prirode, društvenih odnosa, istorije, monotona svakodnevica, sve bi to neminovno izgubilo svežinu i čar u potencijalnoj večnosti. Baš kao što govori biblijska alegorija, i raj je dosadan, zbog čega čovek krši zabranu, svestan da će doživeti kaznu izgona. Upravo zato što su u prostoru ove poeme relativno retki i pažljivo odabrani, glasovi života u Kazazovoj interpretaciji kao sušti kontrast ne-životu bivaju autentični i snažno emotivno obojeni ("Glas stabla u proljeće,/ Umilan kao djevojački/ Nježan kao njena bradavica" (VIII), majčin glas, pčelinji zuj, senzor na vrhu jagodice kao personifikacija čula dodira, šapat drage, snovido putovanje, zaigrani, gugutavi glasić iz pesme XXXI, nežnost breza, žitna polja, šušanj trave, trešnjin list, rika bika, glasanje srne, pev šumskih ptica). Uz glas(anje) svega živog i neživog, Kazaz lovi i opeva i sve glasove u ljudskom biću, ukazujući da je ono poligon međusobno oprečnih, često i zavađenih glasova koji ga tvore, ali i razdiru (od prvog krika, plača, preko glasa razuma, savesti, stida, samopouzdanja, do bola, straha, očaja, užasa). Stoga je u pravu Sulejman Bosto, jedan od recenzenata i pogovarača ovoj knjizi, kada u ovom lamentu nad glasovima, u ovoj nesvakidašnjoj jadikovki, uprkos vrlo tamnim tonovima, razaznaje i glas pohvale svetu i svojevrsne ode životu, prkos vitalizma i poetiku koja, kako upečatljivo formuliše, "vibrira s one strane antropocentrične oholosti". I lament i pohvala proističu iz snažnog, naglašenog individualizma i prodorne refleksivnosti autora poeme "Glasovi", iz bitke uma koji, uprkos svemu, pa i izvesnom kraju, ne pristaje da mu život prođe u čekanju tog kraja i strahu od njega. Takođe, Kazaz ne bi bio to što jeste da jednim segmentom poeme ne demonstrira i izrazit kritičko-ironijski odnos prema današnjici (fragmenti XLVI, XLVII, LI, LV, LVI) koji smatra moralnom dužnošću savremenog intelektualca i umetnika. Svestan da poeme ne nastaju ni iz čega, Kazaz u zahvali navodi svoje mrtve i žive sagovornike. Tin Ujević i Amir Brka su mi, prilikom brojnih ponovnih čitanja, najčešće odzvanjali u glavi, možda zato što ih i sama češće čitam. A ako pod "onim pesnikom što je travama merio ljudsku misao" autor "Glasova" podrazumeva Volta Vitmena, američkog devetnaestovekovnog džina sazdanog na samopouzdanju i pesničkom preziranju smrti (što dokazuje iskazom "Ako me opet trebate pogledajte pod potplate svojih čizama."), onda čudnim putevima književnim i gospodnjim dolazim do pomisli da bi i Andrić, da je to moguće, cenio "Glasove", jer je svojevremeno o autoru "Vlati trave" napisao: "To nije poezija iz koje bi se mogla vaditi jedna reč ili jedan stih... to je delo jednog života i izraz jedne ličnosti, od značaja je samo CELOVITOST." I tako se vraćamo na početak: "Glasovi" nisu pesnička zbirka već spev, usudila bih se čak reći lirski roman - premda bi se takvo imenovanje kosilo sa školskim predodžbama o žanrovskim podelama. U svakom slučaju, Kazazovi "Glasovi" u žanrovskom smislu prevazilaze klasifikacijske ladice.