Ivan Lovrenović

Mada se sinoć podnapio vina od kojega je u snu podrigivao, s prvim trenutkom zimskog svitanja, koncem 2024. godine, čudotvorac je već na nogama. Blista mu ranoranilačko lice radošću, jer mu je misija da usrećuje. Kupaju ga i masiraju, mažu kremama i esencijalnim uljima, oblače, prinose mu kafu, oštre mu nokte. Liči na vukodlaka dok ga malo ne doteraju. Titraju mu. Pred njim je težak dan. Treba izdržati svu tu rulju koja se okupila na glavnom trgu zemlje i čeka. Boji se da bi to mogla biti i pubunjena masa. Ponekad mu se čini da čekaju na njegovo javno pogubljenje. Ali on neće ustuknuti. Misija je misija, i ništa ne sme da je ubije. Kako god bilo, već njihovo čekanje ga dovodi do očaja i iscrpljuje. Ipak, prožima ga i poletom, i to stalno ponavlja drugima i sebi. Želi da bude viđen kao neumoran i kao žrtva. Da ne bi gubio na svom poletu, u ovakvim prilikama uvek naređuje da na golemi trg budu upereni bestrzajni topovi sa granatama protiv žive sile i da na okolnim visokim zgradama budu najbolji snajperisti. Na raspolaganju su mu i izvesna tajna oružja. Iz toaleta izlazi olakšan i pun sebe. Svi vide, ali mu niko iz njegovog obezbeđenja ne prijavljuje, od straha, da mu je šlic otkopčan, kao i da mu je desna nogavica mokra odozgo do kolena.

Čekaju građani. Tako čekaju svakog jutra, a većina je došla iz udaljenih zabiti autobusima koje im je štedro obezbedila državna kancelarija i o čijem trošku su doručkovali koka-kolu i prokisli hleb premazan margarinom od palminog ulja. Neki su obučeni u zastave na kojima je grb zemlje. Nekolicina je ogrnuta u zastavu koja umesto grba ima lik čudotvorca koji, uz podrugljivi osmeh, pokazuje srednji prst. Tu su i Nikola i Emil, pored kojih su dve devojke razvile belo platno sa otiscima krvavih dlanova. Bilo je to pre nego što će se Nikola dati u bekstvo, a Emila ostaviti da kao pokisli i išibani pas čami u Beogradu i da se pita šta to bi, kud je nestao njegov zakleti prijatelj. Odjednom se Nikola prenu, kao da je celu bogovetnu noć proveo u dubokom snu, a da nije i on poput svih ostalih, neizbrojivih, koji su se na trgu sabrali zbog svojih muka probdeo uprkos mraznom vremenu. Danima ga već muči zubobolja, pa je i on došao s nadom da će ga nepodnošljivog bola osloboditi čudotvorac. Ta ga nada još više tera na besno škrgutanje. Prijatelj je uz njega da mu čuva strah. Dok mrgodni gardisti sintetičkim pendrecima ispunjenim olovom krče čudotvorcu prolaz kroz masu koja pada u zanos i moli, Nikola upita svog prijatelja iz detinjstva, s kojim inače živi, u Bregalničkoj ulici, nedaleko od franjevačkog samostana i crkve Svetog Ante od Lisabona i Padove, u zajednički iznajmljenom stanu:

„Šta ti znaš o taumaturgiji?“

„Priznajem da nemam pojma“, odvratio je Emil, zbunjen ne samo pitanjem nego da ga Nikola uopšte pita o nečemu što, po svemu sudeći, nikakve veze nema sa životom ni s trenutkom, a za reč taumaturgija prvi put čuje. To mora biti neka mistika ili magija, pomislio je, a da nije bio ni svestan da time gotovo pogađa stvar u srž. Nikolina znanja su mu uvek bila zagonetna i njihovi mu izvori izmicali.

Ako se Emil sad nadao nekom podrobnijem objašnjenju, nada bi mu se izjalovila. Nije Nikoli bilo stalo do toga da se upušta u potankosti. Šta bi značilo i da je rekao da je moć taumaturgije ogromna i da njome raspolažu isključivo izabranici? Baš ništa, ni do kakve promene ne bi došlo. Ta moć je, po ugledu na Isusa, Sina Božijeg, prošlih desetak vekova poglavito služila za lečenje. Taumaturzi su bili svetice i sveci. Ne baš svi, ali u dovoljnom broju. Taumaturg je, ukratko, rekao je Nikola gotovo nabusito, čudesnik, neko ko izvodi neviđena čuda na dobro ljudi. Takvi su bili i pojedini kraljevi Francuske, Engleske, Španije, Mađarske. Dabome, ovi potonji, varalice. Specijalizovali su se za lečenje određenih bolesti. Francuzi su, recimo, bili sjajni u otklanjanju škrofula na vratu, koje su pretežno kačile paore. Taumaturzi su otuda bili predmet divljenja i obožavanja. Narod im je služio bez zadrške. To je bolesni narod, namučen životom, a svekoliki narod je uvek više ili manje bolestan. Vladarske jutarnje službe su onda na visokoj ceni. Obredi bezgraničnog štovanja i lečenja. Kralj bi lečio prostim dodirom. Samo bi dodirnuo škrofule i rekao: „Kralj te dodiruje, Bog leči.“

„Zar je to tako?“ upita Emil.

„Da, sve neke mađije i vradžbine, kultovi Izidini i Mitrini. Ništa drugo nego trikovi proglašeni za čuda. Tako barem govore retki državni neprijatelji dok izdišu u tamnicama ili na vešalima. Mađije i vradžbine su zamenile lekare i bolnice. Sad je pitanje života i smrti u rukama taumaturga, kojeg god predanog čudotvorca.“ Pri tome je pomislio da osim našeg čudotvorca nema drugog iscelitelja na vidiku.

„Mogu misliti da mu nije nimalo lako, nekom takvom čudotvorcu na vlasti“, prenemagao se Emil. „Ipak, to mu je, nagađam, valjda u opisu radnog mesta, da brine o narodu i zemlji, pa da se narod množi, a zemlja procveta.“

„Ali zamisli kako mu je u kancelariji, a njegova kancelarija su javna mesta i mediji, baš kao i kasarne, sudnice, službe i zatvori. Naroda nije malo, mora da se baš umori od dodirivanja. A još dok dodiruje, mora i da kaže: Predsednik te dodiruje, Bog leči. Da, on to samo promrmlja, ali i mrmljanje naposletku smoždi čoveka. Jedan dan škrofule i slična jektika, drugi dan one sa žuticom, zatim epileptičare, zaposednute, a kad je kolera ili kuga, onda i sve kužne. Bolestima nikad kraja. Na kraju će dobri vladar, koga mi, njegov narod, iz milošte nazivamo Hulja, dići ruke i abdicirati. Koliko god bio bogolik i kipti energijom, mora biti da je i njemu nužan predah. Od toga narod strahuje. Strahuje zapravo da predaha nema.“

„I kakve sve to veze ima s nama“, podbadao je Emil ortaka koji se, eto, razbacuje znanjem.

„Zar si slep, zar ne vidiš! Osvrni se i biće ti kazano. Otvori oči.“

„Aha, misliš da je ovaj naš čudotvorac i glavar zemlje neki takav novi taumaturg koji, nasuprot svim prirodnim zakonima, svojim dodirom leči sve naše bolesti, pa i one najsmrtonosnije? Još jedan varalica poput kraljeva taumaturga.“

„Ništa ja ne mislim, samo te pitam, a sad čujem da zapravo ni ti ne misliš. Nama je potrebno da nas dodirne taumaturg svojom otežalom rukom i da padnemo nisko, pa i još niže, i onda ćemo tek, ako i zanemarimo bolesti zbog kojih smo ovde, početi da mislimo, jer patimo od zaparloženosti u glavama. Kao da smo mahom svi oboleli od škrofula u mozgu. Neka kraljevska moć nam je neophodna, tako nam kažu kraljevi, inače možemo da pišemo da nam je isceljenje propalo.“

Emil odjednom bi kao prosvetljen: „Ako je tako, sačekajmo.“

„Važi“, reče Nikola kao da se pomirio sa sudbinom, „ti čekaj. Drugo se od nas i ne traži. Da čekamo dok nas smrt ne sačeka.“ Ne mareći za to što mu bol u ustima nije prestajao, napustio je zblanuti  i zasužnjeni narod, napustio trg, napustio i odanog prijatelja, a koliko sutra napustio je i zemlju. Dosta mu je, reče sebi, taumaturgije, naročito ove nove. Hoće prirodan život ako ga još igde ima.

[Docnije sam otkrio, pod naslovom „Narodni neprijatelji“, i dodatak ovoj priči, ali za koji nisam mogao da utvrdim da li mi ga je saopštio Emil ili Nikola. Evo ga.]

Neki od državnih neprijatelja, proglašenih za antimateriju, trovače narodne duše i podivljalu hordu bezumnih majmuna, podvrgavani elektrošokovima, dobijali su vizije, ali mogućno je i da su im to došaptavali ovaj ili onaj mučitelj iz potajnog straha da će izgubiti dušu, a namučeni su onda te prošaputane reči pretvarali u košmarni prizor. Inače, vizije hoće da nam dolaze naročito kad smo pod mukama. U tim vizijama se pojavljivao čudotvorac i bilo je jasno da je on lično đavo. Priznavao je, uz posprdan smeh, spomenutim neprijateljima, kad bi se s njima suočio bez svedoka, da se pojavio u ovoj izabranoj zemlji, jer je saznao da je u njoj mnoštvo duša spremnih da mu se predaju.

Sa đavolom se očigledno nije šaliti. Ko bi sa đavolom da se šali, naposletku će se đavo našaliti sa njim.

Kao veliki prepredenjak, taj demon je izabrao da bude predsednik zemlje u liku čudotvorca. Ide okolo i kupuje budzašto ili krade ljudske duše. Kad god nekog dodirne, on mu uzme dušu. A one koji mu se ne povinuju, a dovoljno je već samo da mu ne kliču, baca u zatvor u kojem će skapati pod neopisivim batinama. Do duša kojima sebe časti nije mu ni stalo. Oseća ih kao smrad, pa ih se gadi. Ionako zato njima naseljava pakao. Čim je zemlju đavo uzeo pod svoje i zacario se u njoj, ona je postala samo ogranak njegove mračne firme sa nezamislivo velikim profitom. Kad završi berbu duša, zemlja će opusteti, zatim i nestati. Šta vredi što to neprijatelji znaju kad im mahom, zbog đavoljeg dodira i šake lažnih novčića, jedva ko veruje, jer niko nije veća budala nego što već jeste da veruje neprijateljima. Pri tome, đavo se još i smeje neprijateljima i pljuje im u lice, govoreći: „Nećete me, majci, razotkriti niti svrgnuti, sve dok ja to sam ne odlučim, a to će biti na svetoga Nikada. Ovde sam u Raju, najboljem mestu za priređivanje Pakla.“ Govori mnogo i još o mnogo čemu, ali to više nije razumljivo.